Aromaterapija  je drevni nacin lecenja zasnovan na koristenju aromaticnih esencija ekstahovanih iz razlicitog bilja.
Odvajkada ima primenu u Kini, na Tibetu, Indiji, Srednjem Istoku, u starom Egiptu, starogrckoj i starorimskoj isceliteljskoj tradiciji.
Pred navalom moderne farmaceutike ovo znanje bi se skoro izgubilo da se za njega nisu zainteresovali kozmeticari.
Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, kozmeticki hemicar, Rene Moris Gatefose utvrdio je, da, vrste tretmana koji imaju primenu u kozmetici, u isto vreme imaju i izuzetan terapijski efekat na zdravlje.
Biljni eksrakti koji se koriste u aromaterapiji, zapravo su esencijalna aromaticna ulja. Dobijaju se iz kore, latica, lisca, korena, smole i ljuski biljnih vrsta.
Sta ova esencijalna aromaticna ulja predstavljaju za biljku tesko je utvrditi. Pretpostavke se krecu od toga da su to otpadne materije biljnog metabolizma pa do toga da je to izraz samog bica biljke.
Cinjenica je samo da se stvaraju u razlicitim delovima biljke i da onda na neki nacin kruze kroz nju.
Imajuci u vidu veliku nestabilnost aromaticnih esencija, znacajna paznja je posvecena tehnologiji njihovog izdvajanja iz biljke.
Kao optimalan postupak ocuvanja lekovitih esencija bilja pokazao se "enfleurage".
Tokom ovog procesa biljke se prvo rasprostru po filterima koji se stavljaju u specijalne posude sa uljem, posle izvesnog vremena ulje apsorbuje tzv. odoriferne molekule biljke. Pri tom se biljni delovi za ekstakciju cesto menjaju, sve dok se ne proceni da je ulje zasiceno. Potom se se ekstakciono ulje izdvoji desilacijom, a preostala esencija se rastvori u hladnom ulju dobijenom presovanjem biljke. Aromaterapija se smatra veoma skupom metodom lecenja, jer je potrebna velika kolicina biljki da bi se dobila mala kolicina eksrakta.
Postoje tri osnovna gledista kao deluje aromaterija.
Prvo zastupa stanoviste da aromaticna ulja deluju preko apsorpcije u kozu, gde se utrljavaju, i pri tom se biljni ekstrakti razlazu na osnovne sastojke u vidu odgovarajucih estera, alkohola, aldehida, ketona i terpena, neki rasprostiru po celom telu, a neki vezuju za odredjene organe.
Pokazalo se potom da se delovanje aromaticnih ulja ne moze svesti samo na hemijske komponente, pa je glediste dogradjeno stavom po kome ove osnovne komponente ne deluju kao takve, vec se angazuju u vidu slozenih jedinjenja, i to tako sto uslovljavaju citav niz interakcija, ne samo pri prodoru u telo, nego i dok su na kozi.
Drugo glediste zastupa teoriju da aromaticna ulja deluju, pre svega, preko odorifernih molekula, koji sadrze veci broj slobodnih elektrona, nego sto je uobicajeno za organske molekule. ovi molekuli prilaze kroz kozu i sluzokozu, ali je narocito znacajna njihova inhalacija.
Tom prilikom, preko nosne sluzokoze i olfaktorne nervne mreze, dolazi do nadrazaja limbickog sistema, a preko njega i do nadrazaja hipotalamusa i zlezdi sa unutrasnjim lucenjm sa jedne, i kore velikog mozga sa druge strane.
Treci teorijski pristup smatra da su biljna aromaticna ulja tecne vibracije i kao takve da predstavljaju cistu energiju biljke, koja svaki organizam sa kojim stupa u vezu podstice svojim zivotnim svojstvima.
Aromaterapija, koristeci oko 250 raspolozivih esencija , primenjuje se masazom, i to, prvenstveno mekih tkiva ledja i kicme (u zavisnosti od specificnih potreba mogu se masirati i stopala, sake, ruke, vrat, lice).
Osim toga aromaticna ulja se mogu uzimati i oralno, u vidu kapi ili sirupa, putem kupki, i u obliku aerosola. Danas se najvise primenjuje u kozmetici, zato sto stimulise reprodukciju celija koze i obnavlja elesticnost potkoznog vezivnog tkiva i misica.
Pored toga, aromaterapeuti znacajne rezultatet postizu u slucaju raznih psihickih tegoba (napetost, uznemirenost, tuga, reziganacija), stresogenih stanja.
Klinickim ispitivanjem je dokazano da aromaterapija moze stimulisati odbrambene snage organizma i povecati otpornost na nepovoljne uticaje.