Тит Флавије Веспазијан (рођен као Titus Flavius Vespasianus, касније, као цар, Caesar Vespasianus Augustus), био је римски цар од 69. до 79. године. Рођен је 17. новембра 9. године у граду Фалакрина, а умро је као римски цар 23. јуна 79. године. Владавину је започео као последњи владар у години четири цара.
Веспазијан је био први владар из династије Флавијеваца. Током своје десетогодишње власти, Веспазијан је политички и финансијски успео да стабилизује прилике у Римском царству. Веспазијан важи за једног од најважнијх царева, заједно са Октавијаном Августом и Трајаном.
Веспазијанов отац Флавије Сабин потицао је из витешког сталежа, а не сенаторског, чији су припадници имали прилике да добију највише службе како у доба Републике, тако и у доба Римског царства. Веспазијан је тако био први цар који није припадао сенаторском сталежу. Но, један брат његове мајке је успео да постане сенатор.

Веспазијан и његов брат Тит Флавије Сабин били су први чланови њихове фамилије који су постали сенатори. Веспазијан је под Тиберијем постао војни трибун. Касније је био квестор, а под Калигулом постао је претор са четрдесет година.

 годинама 43. и 44. током Клаудијевог похода на Британију, Веспазијан је предводио једну легију, што му је обезбедило тријумфалне инсигније. 51. Веспазијан је постао конзул, а касније је добио проконзулат у провинцији Африци. Током управљања Африком показао је поштење, па није пљачкао провинцију, као многи његови претходници. Стога је запао у финансијске тешкоће, па се морао обратити брату за помоћ.

Веспазијан је за жену изабрао особу која није имала пуно римско грађанско право. То је било веома неуобичајно. Ипак, оба сина из тог брака, Тит и Домицијан, постали су касније римски цареви.

Нерон је одредио да Веспазијан буде један од његових официјелних пратилаца; тако је Веспазијан пратио цара када је овај ишао на пут у Грчку приликом чега је саблажњавао околину певајући и играјући. У једној таквој прилици, Веспазијан је заспао и то му је донело Неронову немилост. Ипак, поново га је Нерон прихватио, када су се на Истоку ствари закомпликовале и када је требало повести војску.

Тако је Веспазијан преузео команду у Првом Римско-Јеврејском рату. Веспазијан је на челу три легије и јаких помоћних одреда (укупно 60. 000 људи) ушао у провицнија Јудеја|Јудеју. Борба је потрајала дуже него што се очекивало, али су на крају Римљани превладали и то под командом Тита, којег је Веспазијан, када је већ постао цар, оставио у Јудеји да заврши рат.

Када је Веспазијан сазнао да је Нерон убијен, стао је на Галба|Галбину страну. Но, после његове смрти и Отонове кратке владавине, Вителије је преузео власт. Тада је Веспазијан одлучио да се умеша директн у борбу. Обезбедио је подршку управника Сирије, Гаја Лицинија Муцијана, а затим и префекта Египта, Тиберија Јулија Александра. 1. јула 69. године Веспазијан је био извикан за цара; убрзо су се за Веспазијана изјасниле све легије на Истоку и на дунавском лимесу. Тиме је Веспазијан постао комадант огромне војске.

Веспазијан није журио. Контролишући преко Тиберија Јулија Александра египатско жито, он је могао изгладњивати Рим и тиме слабити Вителијеву позицију. У часу када је требало кренути према Италији, Веспазијан је напустио опсаду Јерусалима и препустио је своме сину Титу. Дунавске трупе под командом Марком Антонијем Примом су се приближиле Италији. Примове трупе су упале у Рим 20. децембра 69. године. Дошло је до битке у граду при чему је погинуо Вепсазијанов брат Сабин. Вителије је убрзо био убијен и власт је тако прешла у руке Веспазијана, који је средином 70. године ушао у Рим. Сместа је утицао да буде донесен lex de imperio Vespasiani, којим је законски озваничен његов положај принцепса.

Након Грађанског рата, Веспазијан је имао превише легија. Ипак, Веспазијан је још три регрутовао. Коначно имао их је 29. То је био велики намет за државне финансије.

Војска је такође била реорганизован. Легије на Рајни су биле премештене у мање војне логоре, будући да Веспазијан није био сигуран у лојалност ових јединица, које су раније подржавале Вителија. Како би смањио дужину рајнског лимеса, Веспазијан је наредио да се изгради утврђена граница између Дунава и Рајне, тзв. Декуматска поља. Легијски логори на Рајни у доба Веспазијана су постали градови Мајнц, Бон и Нојс. Ови утврђени логори говори су да се Вепсазијан опредељује за дефанзивну политику на Рајни.

У Британији је на граници Веспазијан био активан. Освојио је једно острво у близини данашње Шкотске, како би боље контролисао прилике.

На Истоку, Веспазијан се такође бринуо о границама. Нарочито је војне прилике у Малој Азији Веспазијан желео да побољша. Очигледно је очекивао сукоб са Партима.

Нерон је оставио велике дугове држави. Веспазијан је покушао на сваки начин да их исплати. Између осталог, увео је порезе на градске клозете у Риму. Када му се Тит на то пожалио, овај му је показао златник који потиче од тог пореза и Тит је морао да се сложи да златник не смрди. На то му је Веспазијан рекао : „Ипак, потиче од мокраће.“[1]

У стварности Веспазијан је преузео Царство које је било на ивици банкрота. Веспазијан је санирао државне финансије са великим успехом. Веспазијан је тако порез који је Нерон опростио Ахаји (због свог филхеленизма) сместа вратио натраг. Веспазијан је установио три посебне касе: fiscus Iudaicus, fiscus Alexandrinus и fiscus Asiaticus. Сигурно је опоравку римских финансија помогао и огроман плен из Јерусалимског Храма, освојен после Првог Римско Јеврејског рата.

У часу када је умирао, Веспазијан је иза себе оставио пуну државну касу без дугова. Његову финансијску политику хвале и Светоније и Тацит.

Веспазијан се угледао у многочему на политику Октавијана Августа. Поред тога је био присталица Клаудијевог централизма. Био је присталица апсолутистичке владавине: од 73. сам је постао цензор да би тако могао да контролише сенаторе; поред тога, сам је био више пута конзул. Истовремено, Веспазијан је редовно посећивао седнице сената. Укупно, имао је добре односе са сенатом. Једна од последица његовове политике је била та да су у сенат улазили све више људи из провинција.

Током Веспазијанове владавине процес романизације је добио нови замах. Тако су шпанске провинције добиле латинско грађанско право. У управљању Царством, Веспазијан се ослањао на свог сина Тита, којег је постепено спремао за свог наследника; Веспазијан је успостављао једну династију. Домицијан је тада био веран и Титу и Веспазијану.

Веспазијан је током своје владавине остао близак грађанима. Није патио од параноје која је обузимала његове претходнике. Опозицију према цару водио је убеђени републиканац Хелвидије Приск. Он је на крају протеран, ззатим на крају и убијен. Вероватно ово убиство пада на душу Титу, а не самом Веспазијану. Веспазијан је иначе подржавао научнике. Приватни живот цара Веспазијана драстично се разликовао од начина живота Калигуле или Нерона.

Кроз велике јавне инвестиције, нарочито у изградњи, Веспазијан је подстицао привреду Римског Царства. Од цара се нарочито очекивало да гради по Риму. У његово доба, Капитол је био поново изграђен, будући да је у борбама током Година четири цара. тешко страдао. Најзначајнија делатност Веспазијана састојала се у изградњи флавијевског амфитеатра, данас познатијег под именом Колосеум. У провинцијама су изграђиване нови путеви и мостови

Марко Кокцеј Нерва (рођен 8. новембра 30. године, по Диону Касију, или 35. године, по Аурелију Виктору, Caes. 12.11), умро 27. јануара 98. године) био је римски цар између 96. и 98. године. Био је први цар који је изабрао наследника међу заслужним људима и затим га усвојио. Та пракса коју су наставили и потоњи цареви, један је од кључних карактеристика епохе Пет добрих царева.


Нерва на једном римском новчићуЧланови његове фамилије су имали важне магистратуре. Његов прадеда био је конзул 36 пне. а његов деда је био близак династији Јулијеваца Клаудијеваца. Нервнин ујак се оженио праунуком цара Тиберија. Нерва је био конзул у време Веспазијана (71. године) и у време Домицијана (90. године).

Нерва је био први од Пет добрих царева.

После убиства Домицијана 96. године, Нерва је изабран за цара 18. септембра 96. године. По Диону Касију, завереници против Домицијана су се њему обратили зато што је тада био већ стар и зато што није имао деце. Такође, био је један од оних који су изгубили Домицијанову милост.


Након успона на престо, Нерва је одмах ослободио оне који су били затворени због издаје, забранио је будуће оптужбе због издаје, дао је амнестију за многе које је Домицијан протерао, вратио је конфисковану имовину и приближио се сенату. Тиме је знатно допринео сопственој популарности. Али, Домицијан је имао подршку у војсци. Октобра 97. преторијанска гарда је напала царску палату на Палатину и чак успела да зароби Нерву. Цар је тада био принуђен да прихвати све захтеве, дакле да преда све одговорне за Домицијанову смрт и да одржио говор у којем је похвалио побуњене преторијанце. Петроније и Партеније, које су преторијанци оптужили за Домицијанову смрт, били су убијени. Нерва је изгубио прилично ауторитета.

Будући без деце, усвојио је Трајана, који је тада био комадант војске на рајнском лимесу.

Изгледа да је Нерву савладала грозница, убрзо после овог усвајања. Био је одмах деификован и сахрањен у Августовом маузолеју. На дан његове сахране дошло је до помрачења Сунца.

Трајан (право име му је Марко Улпије Трајан) (рођен 18. септембра 53. у Италики (Шпанија); умро 8. августа 117. у Селинунту (Киликија)), био је од 98. до 117. римски цар.

Био је заповједник и управник Германије, када га је римски цар Нерва усвојио и означио као свог наследника. После смрти Нерве, постао је цар 98. године а већ 101. године кренуо је у напад против Дачана који су угрожавали римску границу. Изградио је камени мост преко Дунава између Турну Северина и Кладова и изградио пут десном обалом Дунава од Београда (Сингидунум) кроз Ђердап. Трајан је поново кренуо на Дачане 105. године, покорио их у другом дачком рату и на њиховој територији основао римску провинцију Дакију. 106. године је изградио Трајанов форум, а 113. године је почео рат против Парта, 114. године присвојио Јерменију и северну Месопотамију, а 115. године освојио је Адијабену, Вавилон и Ктесифонт (пријестоницу Парта). Његова даља освајања 116. године била су прекинута јеврејским побунама у источним провинцијама царства али и болешћу. Именовао је Хадријана својим наследником. Врло је добро владао па је доцнијим царевима, приликом доласка на престо, Сенат свечано упућивао следећу поруку: "Буди срећнији од Августа и бољи Од Трајана".

Публије Елије Трајан Хадријан (лат: Publius Aelius Traianus Hadrianus; (24. јануар 76. - 10. јул 138.), познатији само као Хадријан, је био римски цар од 117-138.

Он је био трећи од „Пет добрих царева“. Током владавине извршио је значајне реформе у Римском царству и утврдио границе у Германији и Британији, где је подигао тзв. „Хадријанов бедем“ за заштиту од упада Шкота. Био је велики поштовалац грчке културе и покровитељ уметности, писао је стихове, вајао и сликао.

Тит Аурелије Фулвије Бојоније Арије Антонин Пије (рођен септембра 86. године, умро 7. марта 161. године) био је римски цар од 138. до 161. године. Био је четврти цар у низу тзв. Пет добрих царева. Као цару, његово званично име је гласило: Тит Елије Хадријан Антонин Август Пије.
Антонин Пије био је син Тита Аурелија Фулвија, конзула из 89. године, чија је фамилија потицала из Нима, града на југу Галије, а био је рођен близу италског места Ланувијума. Његов деда Тит Аурелије Фулво био је два пута конзул и префект Града. После смрти оца Аурелија Фулва (који је био конзул 89. године), о будућем цару се старао деда са мајчине стране, Арије Антонин, два пута конзул, човек великог поштења и образовања, пријатељ Плинија Млађег.

Каријеру је започео као квестор, а касније је добио претуру. Антонин Пије је добио свој први конзулат 120. године; тада му је колега био Катилије Север. Након тог конзулата, запазио га је цар Хадријан, који му је доделио, заједно са још тројицом конзулара, судску управу над читавом Италијом. Но, право искуство је стекао као проконзул у провинцији Азији где је служио као проконзул 135-136. године. Показао се као добар намесник, који је по вредности надмашио чак и свог деду. Тако је дошао у нарочиту милост цара Хадријана који га је усвојио, одредио га за свог наследника 25. фебруара 138. године. На положај Хадријановог наследника Антонин Пије је дошао тек после смрти Елија Вера и под условом да Антонин Пије сам усвоји Марка Анија Вера, који је постао цар, Марко Аурелије и сина Елија Вера, Луција Вера будућег савладара цара Марка Аурелија. Чим је Антонин Пије био усвојен добио је проконзуларни империјум и трибунску власт, чиме је јасно стављено до знања да Хадријан у њему види свог наследника. Након смрти Хадријана у лето исте године, Антонин Пије је постао његов наследник.

Антонин Пије био је готово идеални господин, кога су хвалили не само антички писци (види нарочито Scriptores Historiae Augustae), него и каснији, модерни историчари (Едвард Гибон, например).
Своју власт Антонин Пије је започео тиме што је амнестирао све оне које је Хадријан осудио, говорећи да би то сам Хадријан урадио само да је поживео. Хадријан је од свог наследнка очекивао да утврди власт у Царству, а не да води ддаљу експанзију и да шири границе, као што је то Трајан чинио. Најкасније до 142. године, Антонин Пије је тако утврдио границу у Британији, око 160 km северније од зида који је изградио Хадријан. И у Горњој Германији Антонин Пије је утврдио границу, померајући је на исток.

Током своје владавине Антонин Пије је сузбио устанке у Дакији и Мауританији. Крајем владавине Антонина Пија дошло је до потешкоћа са Партима, па је његов наследник, Марко Аурелије, морао водити рат.
У унутрашњим приликама, Антонин Пије је водио врло пријатељску политику према Сенату. За разлику од већине других царева те епохе, напуштао је Италију, бринуо се о провинцијама, о пошти у царству, појединим градовима, нарочито после великог земљотреса који је задесио Малу Азију и Родос. Остао је запамћен по нарочито амбициозним радовима у Италији и Риму: обновио је Колосеум, изградио је чувену Хадријанову гробницу и низ храмова у свом родном Ланувијуму. Након смрти био је деификован.

Марко Аурелије (рођен 26. априла 121. године у Риму, умро 17. марта 180. године у Виндобони (данас Беч) био је од 161. године до своје смрти римски цар. Рођен је као Марко Катилије Север, а пошто га је усвојио цар Антонин Пије, Марко је добио име Марко Елије Аурелије Вер, а као цар његово пуно име је гласило: Марко Аурелије Антонин Август.

Марко Аурелије био је последњи римски цар који је то постао усвајањем. Он је морао после дугострајног мирног периода у историји Рима да се поново прихвати ратова. Велики непријатељи су му били Парти на источној граници, а на другом крају света, Рим су нападали варвари, Маркомани који су угрожавали дунавски limes. Марко Аурелије који је владао заједно са својим братом по усвојењу, Луцијем Вером умро је у током једног похода против Германа. Због својих „Разговора са самим собом“, Марко Аурелије је био познат као цар-филозоф.
Прадеда Марка Аурелија дошао је у Рим из Шпаније. Под царем Веспазијаном, он је постао претор. Његов син, деда Марка Аурелија, постао је под царем Хадријаном градски префект Рима. Он је успео да свог сина, Анија Вера, оца будућег цара, ожени за Домицију Луцилу, једну Хадријанову рођаку.

Након очеве ране смрти 128. године, Марко Аурелије је растао у кући свог деде. Већ са дванаест година развио је интересовање за филозофију, што је скренуло пажњу цара Хадријана на њега. Управо по Хадријановој жељи, Марка Аурелија је усвојио царев унук, будући цар Антонин Пије, 138. године. Марко Аурелије је наставио своје образовање уз врхунске учитеље: Херода Атика и Марка Корнелија Фронтона.

Током владавине Антонија Пија, 138-161. године, Марко је био у непосредној царевој близини. После његове смрти, Марко је постао цар, а свог адоптивног брата Луција Вера изабрао је за савладара. Но, удео Луција Вера у власти је више био формалан.
У складу са својим филозофским учењем, током своје владавине, Марко Аурелије се бавио, докле год је то било могуће, унутрашњим приликама у држави.

Али, убрзо је дошло од ратова. На почетку избио је рат са Партима (161-166. године). Рат је номинално водио Луције Вер. Избио је и рат против Маркомана, пар година након завршетка рата са Партима. Маркоманима су се придружила и друга племена: Квади и Сармати.

Током рата са овим варварима, Марко Аурелије је своју базу успоставио у Сирмијуму, Карунтуму и Виндобони. 175. године управник провинције Сирије, Авидије Касије, прогласио се за цара, али је убрзо, после три месеца, био убијен. Иако је у рату против варвара имао успеха - привремено је и основао провинцију Сарматију, с друге стране Дунава - тешка епидемија куге у војсци га је приморала да склопи мир. Затим је отишао на исток Царства да би тамо примирио провинције после устанка Авидија Касија.

23. децембра 176. године, Марко Аурелије је у Риму, заједно са својим сином Комодом, прославио тријумф над Германима и Сарматима. Првог јануара идуће, 177. године, прогласио је Марко Аурелије за свог савладара рођеног сина Комода.

Током његове владавине избила је епидемија куге. Такође, 177. године у Лугдунуму (данашњем Лиону) дошло је до прогона хришћана.

3. августа 178. године започео је Марко Аурелије, заједно са својим сином Комодом други рат против Маркомана. Током овог похода, цар је умро, вероватно у Виндобони, данашњем Бечу. Други извор као место његове смрти помиње Сирмијум. Његов пепео је пренет у рим и положен у маузолеј цара Хадријана. У част Марка Аурелија, Сенат је подигао почасни стуб. Он се и данас може наћи у Риму.

Најпознатија представа Марка Аурелија је бронзана статуа цара на коњу. Она се од ренесансе налази на тргу Кампидољо, чији је нацрт напаравио Микеланђело. Због оштећења од атмосферилија, данас се статуа налази унутар музеја на истом тргу.

Са својом женом Фаустином имао је Марко Аурелије више деце, међу којима и Комода, који је постао цар после очеве смрти
Марк Аурелије се током читавог живота бавио филозофијом. И као цар похађао је филозофска предавања. Његово дел, написано на грчком језику, Самоме себи, састоји се од мисли и упозорења које је цар самом себи упутио током једног ратног похода против Маркомана. Цар Марко Аурелије један је од главних представника позностоичког учења

Император цезар Марко Аурелије Комод Антонин Август (рођен 31. августа 161. године у Ланувију, умро 31. децембра 192. године у Риму, био је римски цар од 180. до 192. године.

Комод је неколико пута мењао име. Рођен је као Луције Аурелије Комод, а од 191. године његово име је гласило Император цезар Луције Елије Аурелије Комод Август Пије Феликс.

Комод је рођен као близанац од оца Марка Аурелија. Његов брат је рано умро. Комодова мајка звала се Фаустина. Већ са пет година добио је титулу цезара, а са 17 година постао је савладар (Август). Један део своје младости провео је заједно са оцем у рату против Маркомана.

Још од устанка Авидија Касија, Комод се обучавао за задатак владара. 176. године постао је император, а већ 178. године нашао се са оцем на Дунаву, у једном ратном походу.

17. марта 180. године умро је Комодов отац, Марко Аурелије, у једном војном логору на Дунаву. Тако је Комод постао самостални владар. Одмах потом, он је склопио мир са Маркоманима и 22. октобра 180. прославио је тријумф у Риму.

Што се тиче народа, Комод се од почетка старао да му обезбеди хлеба и игра. Са сенатом Комод није био у добрим односима. С друге стране преторијанцима Комод је обезбедио много утицаја и то на штету односа са Сенатом.

Владавина Комода је све више била обележена његовим неповерењем према околини. Почела су бесмислена убиства. Комод се све више идентификовао са Хераклом, а почео се појављивати обучен као гладијатор, што је изазивало згражавање. Све више је показивао знаке лудила.

190. године преименовао је месец март у име "комод". По његовој одредби све римске легије су се имале звати "Комодове", а чак је сваки Римљанин требало да добије агномен Комод, а град Рим планирао је да назове Colonia Lucia Annia Commodiana, пошто га је делимично обновио после једног пожара.

Комод је захтевао да буде поштован као бог. Потпуно је занемарио управаљање Царством, проводећи време у свом харему са 300 жена. Неколико античких аутора тврди да је имао инцестуозне односе са сестром.

Последњег дана 192. године Комод је убијен у једној широкој завери у којој су учествовала и његова конккубијна Марција. Био је убијен у сопственом купатилу, само један дан пре него што је требало да преузме дужност конзула обучен у гладијатора. Одмах након смрти, Сенат је увео damnatio memoriae, забрану сећања, на Комада, што је значило, између осталог, уништавање свих јавних натписа које је он подигао. Ипак, 195. године, Септимије Север је из политичких разлога захтевао да се рехабилитује успомена на Комода. Сенат га је чак деификовао

Публије Хелвије Пертинакс (рођен 1. август 126. године, убијен 28. марта, 193. године) проглашен је за римског цара одмах после убиста Комода, 31. децембра 192. године.

О Пертинаксовој каријери пре него што је постао цар, говори његовоа биографија у спису Historia Augusta, као и низ натписа на камену. Рођен је у италијанском граду Алби. Био је син ослобођеника Хелвија Сукцеса. Пертинакс је у почетку подучавао граматику, али је убрзо започео војну каријеру. Био је војни трибун у Шестој Победничкој Легији у Британији, а касније је био на дунавском лимесу и као прокуратор у Дакији. Први пут је постао суфектни конзул 175. године, а затим је десетак годин абио управник провинција Горње и Доње Мезије, Дакије, Сирије и Британије.


Од почетка претпоследње деценије другог века, Пертинакс је учествовао у раду Сената, али му је преторијански префект Переније забранио да учествује у јавном животу. После три године, послат је у Британију да спречи побуну војске. Дошло је до сукоба и на крају је Пертинакс оштро казнио побуњенике. 187. године напустио је Британију, са репутацијом строгог заповедника.

Био је проконзул у провинцији Африци 188. и 189. године. Други конзулат је служио заједно са царем. Касније је постао преторијански префект када је Комод био убијен у свом домаћинству.

Петринаксова кратка владавина (мање од три месеца) није била стабилна. Од почетка је имао новоља са преторијанском гардом. Да би испунио њихова очекивања у плаћању, Пертинакс је морао да распрода Комодову имовину. Пертинакс је успео да преживи једну заверу, али су га преторијанци убрзо убили, 28. марта 193. године. Сенатор Дидије Јулијан проглашен је за цара, што је изазвало кратак грађански рат.

Када је Септимије Север победио у том грађанском рату, он је одмах признао Пертинакса као легитимног цара, наредио да се убију војници који су сковали заверу против цара.

Луције Септимије Север (рођен 11. априла 146. године, умро 4. фебруара 211. године) био је римски цар од 9. априла 193. године, па све до своје смрти. Он је основао династију Севера
Септимије Север је рођен у граду Лептис Магна, удаљеном 600 километара од Картагине, на северној обали Африке. Његова породица припадала је витешком сталежу.

172. године цар Марко Аурелије примио је Септимија Севера у сенаторски сталеж. Касније је био управник у Лугдунску Галију. Ту се оженио Јулијом Домном. 190. године он је постао конзул. Нешто касније, 191. године, Комод му је доделио управу над провинцијом Горњом Панонијом. Септимије Север је са својом женом, Јулијом Домном и тек рођеним синовима, управљао овом провинцијом из Карунтума.

Када су преторијанци убили Пертинакса, 193. године, Септимије Север се у Карунтуму прогласио за цара. Упутио се у Италију, коју је освојио практично без отпора. Али, легионари у Сирији прогласили су за цара Песценија Нигера, а у Британији Клодија Албина. Све до 197. Септимије Север је водио рат против ових претндената и на крају их је савладао. Током ових и других његових похода, пратила га је Јулија Домна.
Као цар, Септимије Север је водио током 195., 197. и 198. године успешан рат против Парћана. Тада је северни део Месопотамије допао под римску контролу. Септимије Север је чак 197. године освојио и парћанску престоницу Ктесифон, када је заробљено чак 100 000 људи. Ова победа на истоку приказана је на Славолуку Септимија Севера. У славу ове победе Септимије Север се почетком 198. године прогласио за Parthicus maximus ; тиме је Септимије Север желео да се наслони на успехе и титулу коју је још Трајан имао.
Односи између Септимија Севера и Сената никада нису били најбољи. Септимије Север никада није имао поверења у сенаторе, а чак је и као војник гајио извесно ниподаштавање према њима. Поред тога трудио се да спречи корупцију раширену међу сенаторима, што није доприносило његовој популарности. Десетине сенатора су били оптужени током његове владавине за корупцију и за учешће у завери против цара и били су због тога протерани или убијени. На њихово место у Сенат су долазиле присталице Септимија Севера. Преторијанце је такође замењивао војницима који су му били лично одани.

Свом сину Каракали дао је име Марко Аурелије Антонин како би своју власт повезао са спокојним временима владавине династије Антонина, нарочито са временом Марка Аурелија. Моћ војске Септимије Север је контролисао на тај начин што су војсковође имале команду над мањим бројем легија него дотада.


Иако је Септимије Север установио једну војну деспотију, био је прилично вољен међу становницима Рима. Након пораза из времена Комода, чинило се да Царство има опет једног јаког и способног цара. Након повратка са похода против Парта, подигао је један тријумфални лук који и данас постоји.

Под Септимије Севером дошло је до прогона хришћана: већ 202. године, цар је прелазак у хришћанство прогласио кажњивим. Дошло је до прогона хришћана у Египту, као и у Африци.
У последњим годинама своје власти Септимије Север морао се бавити нарочито одбраном Царства у Британији. Наредио је поновну изградњу Хадријановог зида. Приликом организације одбране ове провинције, Септимије Север је умро у Еборакуму, 4. фебруара 211. године. Његове последње речи упућене синовима су гласиле:

Будите сложни, плаћајте добро војску и не брините ни за шта друго (Касије Дион 77,15).
Након смрти, Сенат га је прогласио за бога. Наследили су га несложни синови Гета и Каракала. Тешко изборена стабилност Царства је тако била изгубљена; Септимије Север је остао једна од најснажнијих личности на царском престолу

Каракала (рођен 4. априла, 186. године, умро 8. априла 217. године) био је цар Римског царства од 211. до 217. године.

Каракала је био рођен у Лугдунуму у провинцији Галији. Био је син будућег цара Септимија Севера и Јулије Домне. Добио је име Марко Аурелије Антонин, али је касније добио надимак Каракала.

Септимије Север који је на власт дошао 193. године, умро је 211. док је био у посети Еборакуму и Каракала је био проглашен за цара заједно са својим братом Гетом. Каракала је убио Гету и наставио да прогони његове присталице. Током своје владавине Каракала је подигао плату легионарима на 675 динара и војницима је додељивао друге бенефиције.
Највеће достигнуће његове владавине је едикт из 212. године Constitutio Antoniniana којим су се додељивала римска грађанска права слободним људима широм Римско Царство, како би се повећала могућност опорезивања. Каракала је подигао велике терме недалеко од Рима, чији остаци и данас постоје.

Каракала није имао популарност ни у једном слоју друштва изузев у војсци. Док је путовао из Едесе да би започео рат са Парћанима, био је убијен 8. априла 217. године. Наследио га је преторијански префект, Макрин.