By O Beogradu on дец 19, 2014



Piše: Vladimir Kršljanin, predsednik Pokreta za Srbiju

Već uveče, 5. oktobra 2000, pripadnici inostranih tajnih službi krenuli su u zauzimanje vitalnih institucija Srbije. U Institut za bezbednost na Banjici tada nisu uspeli su da uđu, ali su ušli u martu 2001. Suverenitet Srbije je ukinut. Ipak, pošto nije izvršena vojna invazija od strane NATO, trebalo je nekoliko godina da se zaokruži okupacija i da NATO oficiri (uglavnom britanski i američki) „zauzmu svoja mesta“ u svim vitalnim jedinicama i ustanovama vojske i policije. Poslednja je „pala“ VBA. Nikad nam niko nije saopštio po kom osnovu se oni tamo nalaze, ni koliko ih tačno ima.

Na taj način, pučem, ostvarena je pretnja iz Rambujea i naknadno je ostvaren cilj NATO agresije. Istovremeno je stvoren okupaciono-politički TABU. O vojnoj okupaciji Srbije se ne sme govoriti i u nju se ne sme dirati. „Demokratskim“ vladama je ostavljena sloboda da se junače odbijanjem ulaska u NATO, pa čak, verovali ili ne, moguće je i odustati od glavne „šarene laže“, zvane ulazak u EU, moguće je i proširivati saradnju sa Rusijom, sve to samo pod jednim uslovom – da se ne dira u vojno-političku kontrolu Srbije od strane angloamerikanaca, ili prostijim rečima – u vojnu okupaciju od strane NATO. Šta više, o ovoj, glavnoj okupaciji, poželjno je i ne govoriti.

Govori se, bar u patriotskim krugovima, često o okupaciji, jer je svima jasno da Srbija nema samostalnosti u odlučivanju i da na „demokratskim izborima“ mogu da pobede i vlast da formiraju samo oni koji dobiju saglasnost okupatora. Koristi se ili uopšten termin „okupacija“ ili se naglašavaju pojedini njeni (inače važni) aspekti: ekonomska ili finansijska okupacija, medijska okupacija. I kod ovih aspekata ne treba gubiti iz vida da se oni ne ostvaruju (samo) uticajem, već neposredno – fizičkim prisustvom „savetnika“ i „poslovnih partnera“, pa i putem vlasništva. Svemu tome treba dodati i hipertrofiranu agenturnu mrežu nevladinih organizacija i tajnih društava.

Ako se pogledaju povodi za tri rata koje su zapadne sile vodile protiv nas u 20. veku: austrougarski ultimatum, Trojni pakt i ultimatum iz Rambujea, može se konstatovati da je Srbija posle puča 2000. prihvatila i potpisala još gore stvari nego što je ovim ultimatumima traženo. Delovanje nelegalnog Haškog tribunala i njegove ispostave, Specijalnog suda za ratne zločine u Beogradu, sa sve agentima FBI u Srbiji, mnogo su gori od nekada traženog delovanja austrougarskih istražitelja. A slobodno korišćenje infrastrukture i resursa Srbije, uz puni imunitet, od strane NATO trupa, predviđeno SOFA sporazumom, mnogo su gori od prolaska Hitlerovih trupa kroz Jugoslaviju u zapečaćenim vagonima, što je predviđalo njeno pristupanje Trojnom paktu.

Ali ne brinite, bar u pravnom smislu: ovo pljuvanje po herojima i žrtvama tri velika rata nije obavila demokratska vlast slobodne i suverene Srbije, već nelegalna, okupaciona, pučistička vlast i marionetske garniture koje su joj došle na smenu. Zato će Srbija, obnavljanjem svoje slobode i suvereniteta, moći da jednim potezom denonsira sve ove nelegalne i nevažeće „sporazume“ i druge protivustavne akte okupacionih vlasti.

Moralno breme je daleko teže i opasnije. Narod se oseća prevarenim, poniženim, opljačkanim i postiđenim, ali još nema dovoljno pokajanja i gneva zbog ravnodušnosti sa kojom su primljeni 5. oktobar 2000. i Vidovdan 2001. i njihove posledice. Isporučivanje Hagu predsednika Miloševića, a zatim i čitavog državnog i vojnog vrha, penzionisanje, otpuštanje i kriminalizacija heroja i branilaca otadžbine, amnestiranje agresora, rasturanje vojske i struktura bezbednosti, uništenje i rasprodaja industrije i banaka, korupcija i moralna degradacija društva, genocidno izumiranje naroda (u svim oružanim sukobima i zločinima na tlu bivše SFRJ izgubljeno je daleko manje ljudskih života nego u postoktobarskoj Srbiji). To su sve posledice vojne okupacije Srbije.

Puč i ono što je usledilo ne bi bili mogući bez pete kolone. Titova SFRJ je ipak bila strateški saveznik NATO. Slobodnu Srbiju su podrili, a današnju okupaciju održavaju ljudi iščupani iz korena, ljudi promenjene svesti, ljudi-produkti zapadnog psihološkog rata – oni odškolovani u njihovim laboratorijama, ili njihovi klijenti i konzumenti, koji ne mogu da prežale što nikad neće postati deo holivudskog sveta, nesvesni da taj svet pop-kulture i TV reklama nikada nije realno postojao. Ali sve je više Srba koji se povezuju sa svojim precima, koji uviđaju da nemamo više šta da naučimo od Zapada, da je sve što je na Zapadu bilo vredno u stvari ukradeno od nas, od istočnika hrišćanske civilizacije, ili izgrađeno na temeljima te krađe. A ni tog što je bilo vredno više nema. Pohlepa za bogatstvom i moći, hipertrofirano zelenaštvo virtuelnog novca, uništili su u poslednje četiri decenije, na Zapadu – i moral, i civilizaciju, i privredu. Sedam vodećih zemalja u razvoju, na čelu sa Rusijom, Kinom i Indijom, pretekle su u privredi, ali i u svemu drugom, čuvenu G-7, samozvani alijas „međunarodne zajednice“ na čelu sa SAD.

I sada imamo – smanjivanje penzija i plata u ojađenoj Srbiji iz koje se svake godine od strane Zapada isisa 6-8 milijardi Evra. Imamo takođe, posle 1999: Avganistan, Irak, Libiju, Siriju, a sada i Ukrajinu, „obojene revolucije“ i pučeve, OVK (briselska „normalizacija“ sa Bondstilom, narkomafijom i trgovcima ljudskih organa), Al Kaidu, IDIL i ostale zločine bez granica koji kuljaju iz poludelih retorti oligarhije u agoniji. Dakle, do srpskog pokajanja i gneva samo je korak.

Srbija nije nikada u svojoj modernoj istoriji bila manje zavisna od zapadnih sila nego 90-ih godina 20. veka. Odolevala je deset godina udruženim zapadnim silama, prvi put zajedno okupljenim nekadašnjim rivalima, a svojim ranijim okupatorima i saveznicima; izdržala je neporažena i kao jedina zemlja u istoriji sveta, oružanu agresiju čitavog NATO pakta. Ta teška bitka i moralna pobeda Srbije, bila je jedan od faktora koji su stvorili Vladimira Putina. I današnja Velika Rusija kojoj je suđeno da, kao predvodnik slobodnog sveta, učini kraj svetskoj oligarhijskoj diktaturi, mora pomoći okupiranoj Srbiji da se oslobodi, jer će samo savez Velike Rusije i Velike Srbije označiti definitivnu pobedu i spasenje za Evropu i svet. A Vladimir Putin to dobro zna.

Da bismo okončali angloameričku vojnu okupaciju, moramo istovremeno učiniti nekoliko stvari. Moramo skupiti hrabrost i ukinuti tabu da se o njoj govori. Neki se plaše odmazde okupatora, a neki se plaše „zastrašivanja naroda“, jer „narod ne voli loše vesti“. Ali da se odmah razumemo, bitka za oslobođenje od okupacije nije za plašljive. Narodu se mora reći sve o toj okupaciji, kao i to, da dok „vladari u senci“, odnosno američki i britanski oficiri na svojim „komandnim položajima“ u Srbiji i njihove sive eminencije u ložama, budu ovde upravljali događajima, oslobodilačke snage neće moći da pobede na izborima. Dakle, mora se mobilisati narod do nivoa da neprijatelj izgubi kontrolu nad događajima. Moramo povesti jedan opštenarodni oslobodilački rat, a glavna meta mora biti, naravno – okupator. Srećom, taj rat ne mora biti klasični, oružani, iako i na takav moramo biti spremni. Prvo, da ga dobijemo u sebi. Da razumemo da i u ratu za spasenje Srbije i u ratu za spasenje sveta, koji je u toku, pobeđuje moral. Taj moral će onesposobiti i zaustaviti svu zastrašujuću ratnu tehniku i sve kvadrilione virtuelnog novca.

I onda, za opštenarodni oslobodilački rat, treba nam organizacija i sve što iz tog našeg morala proizilazi – i patriotski blokovi i okupljanja, protesti, i demokrati i socijalisti i radikali, i sindikati, i ratni veterani, i domaćini i penzioneri i studenti i omladinske grupe, i naučnici, pisci i slikari, i novinari blogeri i društvene mreže, i srpska hrabrost, dovitljivost i inat. I još mnogo toga, što ako još nemamo, moramo stvoriti.
Odmah. A onda će i Vladimir Putin imati kome da pomogne.

Eto, o tome se radi. Znam da svi znate. Ali istina je kao i molitva. Mora da se ponavlja, svaki dan.

(Beograd.in)

Kad god kao nacija skupimo hrabrost najebemo u milionskim zrtvama. Istorijski potvrđeno bar 3 puta u prošlom vijeku.

Nije nam dosta? 

Trenutno smo u "miru", pa opet nestajemo ; )

Ne radi se o tome da li je nama dosta, nismo mi ti koji smo nekog kolonizovali, ovde se radi o odbrani, o pravu na egzistensciju. Radi se o tome da te neko konstantno satire, a ti ne smes da se suprostavis.

Srećom, taj rat ne mora biti klasični, oružani, iako i na takav moramo biti spremni. Prvo, da ga dobijemo u sebi. Da razumemo da i u ratu za spasenje Srbije i u ratu za spasenje sveta, koji je u toku, pobeđuje moral. Taj moral će onesposobiti i zaustaviti svu zastrašujuću ratnu tehniku i sve kvadrilione virtuelnog novca.   

Pojasnio je ovde lepo

Kakav mir....

carski...

Koja gomila gluposti, nigde veza sa ovim univerzumom.

Vreme je da se vratis u ovaj postojeci, bajke se prerastu u desetoj.

Elem:

Teroristicke organizacije

- organizaciona struktura terorističkih organizacija je uvek u funkciji ciljeva organizacije i čini najcelishodniji mehanizam za rukovođenje, koji ostvaruje unapred određene i formulisane političke ciljeve, izvođenjem selektivnih terorističkih akata. Na čelu većine terorističkih organizacija u tom periodu bile su tzv. strateške direkcije, koje su određivale političku liniju delovanja i strategiju oružane borbe, ali i mete napada, pri čemu su uzimani u obzir dugotrajni politički ciljevi organizacije. U njenoj nadležnosti je bila i centralna arhiva, u koju su se slivali podaci značajni za rad organizacije, kao i za održavanje veze s drugim terorističkim organizacijama i grupama. Direkcija je obično imala odeljke za političku, vojnu i propagandno-informativnu delatnost. Vojni odeljak je rukovodio oružanim formacijama organizacije i starao se o obuci, naoružanju i opremi i centrima za obuku terorističkih formacija. Najčešće su imali filijale po velikim gradovima, koje su bile manje ili više autonomne. Te osnovne gradske formacije su deljene na udarne grupe, a one na ćelije sa pet do šest terorista. Svaka ćelija je imala konspirativno ime i šifru za identifikaciju;

- infrastruktura terorističke organizacije je bila postavljena u obliku koncentričnih krugova. U centru je bilo tzv. tvrdo jezgro, koje su činili ideološki i verski lideri, indoktrinirane osobe ili fanatici, spremni i na najviše lične žrtve. U drugom krugu, širem, bili su pomagači i jataci, koji su se često organizovali u političku partiju koja se legalnim sredstvima borila za ostvarenje cilja. Obuka ljudstva se sprovodila planski i sistematski. Posebna pažnja je posvećivana postupnosti: počinjalo se od kurirskih i osmatračkih zadataka, nastavljalo sa savlađivanjem borilačkih veština, a završavalo obukom u korišćenju eksploziva, oružja svih vrsta, izradi priručnih sredstava za uništavanje i onesposobljavanje i slično;

- finansiranje terorističke delatnosti u tom periodu zasnivalo se na tzv. samofinansiranju putem “eksproprijacije”. U praksi, to se sprovodilo preko pljački, provala u banke, otmica ljudi radi iznuđivanja otkupa i raznih ucena. Do sedamdesetih godina, otmice su bile karakteristične samo za južnoameričke terorističke i razbojničke grupe. Međutim, kada je 1979. godine, baskijska teroristička organizacija ETA, u San Sebastijanu, otela nemačkog konzula da bi iznudila puštanje na slobodu zatočenih baskijskih terorista, ta praksa je počela da se primenjuje svuda u Evropi. Od tog vremena, otmice i otkup otetih su postali redovan način pribavljanja finansijskih sredstava. Samo u Italiji je, u periodu od 1970. do 1977. godine, izvedeno 295 otmica lica za čiji otkup je isplaćeno oko 100 milijardi lira. Takav način pribavljanja finansijskih sredstava, prema zaključcima britanskih analitičara, bio je mnogo efikasniji od provala u banke, a bio je i manje rizičan jer se mogao izvesti na veoma neprimetan način;

- planiranje terorističkih akata obavljalo se veoma brižljivo i detaljno. Velika pažnja je posvećivana iznenađenju, ali i izboru objekata napada, merama obezbeđenja statusa lica koja su odabrana kao objekti napada i njihovim dobrima, kao i načinu izvođenja terorističkog akta.

Oh shut up...

ma daj arijada. pa nismo mi okupirani spolja, nego iznutra od lokalnih sibicara
previse smo mi sitne i siromasne ribe, jelte, za strance

ovaj tekst je odvratno skretanje paznje sa domacih krivaca.. i po uobicajenom nacinu komunikacije, autor teksta je verovatno placen od strane istih domacih lopova za sirenje ovakve propagande

a i ti si mi arijada sumnjiva