IN < - Andrić i islam - >LO
(1/21) > >> :: Odgovori!
Andrić je veliki znalac islama, bez toga ne bi bilo njegovih sjajnih knjiga
Najveći srpski i južnoslovenski pisac Ivo Andrić možda je naš najumniji intelektualac koji je živeo i stvarao u 20. veku. Njegovo ogromno i višeslojno delo i u budućnosti će se tumačiti i analizirati. Ono što je veoma važno, jeste činjenica da je mnoštvo sadržaja njegovog dela ostalo neistraženo. Suština ovog teksta je da istraži jedan od vidova Andrićevog stvaralaštva koje kao kamen bačen u vodu pravi bezbroj krugova. Jedan krug u ovom slučaju jeste slika islama koji nobelovac daje u svom delu. Umetničko delo jeste plod imaginacije autora i ne mora da odgovara stvarnosti, ali i imaginacija ima svoje granice, jer reči imaju svoj značenje i smisao. Ljubav mora biti naklonost prema nekome. Ona izaziva potrebu da se takvoj osobi ili biću učini ono što ona sama sebi najviše želi. Prema tome, čak i imaginacija obavezuje.
Meša isti slučaj
Lovrenović je kazao: "Htio bih upozoriti na ovo: nema nijednog jedinog pisca s kojim se ne bi napravio isti ovakav problem ukoliko bi mu se na taj način prilazilo. Ja vas uvjeravam da se isti problem može napraviti od Meše Selimovića, užasan nerješiv problem, baš za Bošnjake - muslimane, ako bi se našao neko ko bi sa toliko nevjerovatne marljivosti i truda htio prići kao što ovi majstori prilaze Andriću".
To u konkretnom slučaju znači da Andrić, koji u svojim pripovetkama, romanima, kratkim i jezgrovitim mislima, slika Bosnu u prošlosti, mora ne samo da poznaje islam, kojim Bosna diše, jer islam njome vlada, već mora da ga poznaje u biti, inače, ne bi mogao da bude veliki pisac. I stoga je svakome ko se imalo razume u literaturu, jasno da je Andrić ono što bi se uslovno moglo nazvati islamologom. Bez toga on ne bi mogao da dočara misli i osećanja Turaka i raje kojima se sve do 1878. upravlja po Kuranu. U ovom radu postupno i detaljno biće prikazano kakav je i koliki poznavalac islama Ivo Andrić.
Posebno je značajno da deo našeg nobelovca niko nikada ozbiljno nije kritikovao, osim bosanske muslimanske sredine i retkih nemuslimana. Odluka da mu se dodeli Nobelova nagrada za književnost, izazvala je veliko razočarenje u muslimanskim kulturnim krugovima u BiH. Muhamed Filipović je rekao da su dela Kočića, Ćorovića i najviše Ive Andrića više delile Bosnu "nego mnoge vojske koje su preko nje prolazile i u njoj krv prolijevale".
Posebno značajan napad na nobelovca izvršio je Šukrija Kurtović u radu naslovljenom: "Na Drini ćuprija i Travnička hronika od Ive Andrića u svijetlu bratstva i jedinstva". Slučaj Kurtovića je posebno značajan za razumevanje pozicije muslimana prema srpskom nacionalnom pitanju i najbolje pokazuje koliko je moguće vršiti uključivanje muslimana u srpsko nacionalno biće, što mnogi viđeni srpski intelektualci žele i preporučuju. Šukrija Kurtović je bio "solunski dobrovoljac i srpska nacionalna orijentacija". O Andrićevom radu Kurtović je rekao sledeće: "Teška srca pristupam pisanju sljedećih redova iz raznih obzira, ali svi oni padaju pred činjenicom da protiv bratstva i jedinstva u današnje doba griješi onako drastično Ivo Andrić, renomirani naš književnik i akademik u svojim djelima: "Na Drini ćuprija" i "Travnička hronika"… zaista je pravo čudo kako je mogao onako netačno i negativno predstaviti muslimanski dio našeg naroda u dalekoj i nedavnoj prošlosti baš Ivo Andrić koji je rođeni Bosanac koji je odrastao u bošnjačkoj sredini i koji dobro zna, kao književnik, sociolog i filozof njihovu etiku i problematiku uopšte".
Kasnije su se tim napadima pridružili i mnogi drugi muslimanski intelektualci kao npr. Muhamed Hadžijahić. A sve to je dobilo krunu ogromnom knjigom Muhsina Rizvića od 688 stranica. To je izazvalo lavinu protesta u muslimanskoj Bosni još od početka višestranačja, što pokazuje i rušenje Andrićeve biste u Višegradu, kasabi koju je upravo čovek čiji su spomenik srušili, proslavio na svim velikim svetskim jezicima.
Smešne primedbe
List Adila Zulfikarpašića "Bosanski pogledi" je pisao: "Andrićev stil… nema dublje vrijednosti, nema životne snage, nema duhovnosti i jake individualnosti velikog pisca…"
Danas se to vidi u pokušajima da se pokrene akcija oduzimanja ulica po gradovima Federacije BiH koje su nekada dodeljivana Andriću. Ali, ono što je vidljivo, jeste činjenica da najvažniji tekstovi u muslimanskim novinama kakav je "Ljiljan", čak i kad se zalažu za uklanjanje ulica sa njegovim imenom, ne spore njegovu književnu vrednost, mada mu i dalje prebacuju odgovornost za navodni genocid nad muslimanima u poslednjim ratovima.
O tome "Ljiljan" veli: "Mržnja kao suštinska i integralna supstanca Andrićeva doživljaja Bosne i bošnjačkog svijeta pod turskom vladavinom zapravo je paranoidna predstava i izraz njegova vlastitog mrzovoljnog, društvenog bića". Zato se autor toga teksta zalaže da se ulica Ive Andrića u Tuzli, oko koje je počela rasprava, preimenuje u ulicu Razumijevanja, praštanja i tolerancije". Zatim dodaje: "Da je živ, Andrić bi se vjerovatno složio s tim, jer ulica sa njegovim imenom već ima dovoljno u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Sarajevu (za Zagreb i zapadni dio Mostara nisam siguran). Njegovo djelo mu je najbolji spomenik". Najbolji dokaz da se Andrićeva genijalnost ne negira jeste činjenica da u tom istom broju "Ljiljana" redakcija objavljuje intervju sa književnikom Ivanom Lovrenovićem koji upozorava muslimane da se ne igraju sa Andrićem. Za jednog Hrvata u Sarajevu i za "Ljiljan" koji je počeo kao "Muslimanski glas", sa glavnim urednikom Džemaludinom Latićem, saborcem Alije Izetbegovića, ideologom SDA i članom glavnog odbora te stranke, to je više nego dovoljno.
Piše: dr Miroljub Jevtić
Muhsin Rizvić: „To je jedan trivijalan školski zadatak koji je mlad čovek morao da odradi da bi sačuvao svoju službu"
Međutim, „Ljiljan" ne bi bio „Ljiljan", čak i kad mu glavni i odgovorni urednik više nije Džemaludin Latić, kad ne bi objavio i pomenuti tekst sa stranice 43, ali ni sadašnje Sarajevo ne bi bilo sadašnje muslimansko Sarajevo, kad i sam Lovrenović, koji poslednjim pasusom ismejava baš „velikog Bošnjaka" Rizvića, kome se inače „Ljiljan" divi, da bi ipak morao da kaže nešto protiv Andrića.
On, hvaleći njegovo delo koje pripada lepoj književnosti, ipak govori veoma kritički o Andrićevoj doktorskoj disertaciji, pa kaže: „Kao argument za tezu da je bio muslimanofob, uvek se ističe ta njegova doktorska disertacija. Pre svega, o njegovoj disertaciji, zapravo, ovde niko ništa ne zna, jer je niko nije ni čitao".
Novinar ga na to pita da li je on čitao tu tezu, a Lovrenović odgovara: „Jesam, i pisao o njoj pre dvadeset godina. Bio bi, konačno, red da se to stavi u kontekst. Da se vidi šta je ta disertacija kao čin i kao tekst. To je jedan trivijalan školski zadatak koji je mlad čovek morao da odradi da bi sačuvao svoju službu i svoju nesrećnu platu, a na tih pedesetak stranica obradio je ono što je njemu tu tom trenutku bilo najbliže… pobrojao je tamo neke činjenice, neke je video, neke nije video, taj tekst nema naučnu vrednost, on nema ni političku vrednost, a najbolji odnos prema svemu tome pokazivao je sam Andrić dok je bio živ, strogo je zabranjivao svako preštampavanje toga teksta jer je znao njegovu stvarnu vrednost".
Autor ovih redova je kvalifikovan da daje ocenu vrednosti jednog naučnog rada jer je profesor univerziteta koji je i doktorirao i magistrirao na temu sličnu Andrićevoj. Zato s punom stručnom odgovornošću tvrdimo: očigledno je da Andrićeva disertacija, koja Lovrenoviću služi kao sunđer da bi sav gnev svalio na nju, a zaštitio književno delo nobelovca, ne može Andrića da spasi od onih koji ga optužuju za muslimanofobiju.
Uostalom, videli smo da Kurtović kritikuje romane koji su Andriću doneli svetsku slavu. Tekst iz „Ljiljana" takođe zamera Andrićevim pripovetkama da su muslimanofopske: po „Mustafi Madžaru", opisu braće Morića itd. A doktorsku disertaciju, kako veli Lovrenović, niko nije ni video ni čitao.
Ona nije bila ni objavljena, a i sad kad jeste, opet je na margini interesovanja svih onih koji se bave i zanimaju za Andrića. Književno stvaralaštvo, a ne naučni rad nobelovca, čini predmet interesovanja čitalaca. Stoga se postavlja pitanje: zašto se onda toliko insistira baš na toj „nikom poznatoj doktorskoj disertaciji". Odgovor na to pitanje je veoma jednostavan.
Disertacija se napada jer je, na osnovu stručnog znanja i ocene ovoga autora, apsolutno tačna u nalazima i zaključcima! Ako se sruši disertacija, koja se prelila u literarne radove autora, onda se i onaj deo literature našeg nobelovca, koji je direktno vezan za prošlost gde je prisustvo islama vidljivo na svakom koraku, može smatrati netačnim, pogrešnim i uvek kad je prema islamu i kritičan - zlonamernim i podstrekačem genocida".
O tome pomenuti Nijaz Omerović veli: „U Drugom svetskom ratu, kada se vršio neviđeni pogrom na ovim prostorima, Andrić sedeći u Beogradu od 1942. do 1945. piše „Travničku hroniku" i na „Drini ćuprija", dok se u isto vreme na istoj višegradskoj ćupriji žicom vezani Bošnjaci … približavaju… kami četničkih koljača (u ovom ratu isto). Drina je tako postala mezarje koje teče. Andrića to ne zanima, jer zaboga, treba opravdati četničke zločine danas, zbog navodnih turskih zločina juče".
Zbog svega toga će se u ovom radu, uz korišćenje naučne metodologije, uz poštovanje do sitnica, definicija nauke koju daje enciklopedija Larus da je „nauka, tačno na argumentima zasnovano saznanje o jasno određenim stvarima", pokazati da li je Andrićevo viđenje islama kao religije tačno ili nije.
Lovrenović (ovo ne treba shvatiti kao polemiku s njim) veli da teza ima pedeset stranica. To jednostavno nije tačno. Teza, u izdanju Andrićeve zadužbine u Beogradu, ima tačno 237 stranica srpskog i nemačkog teksta. Kada se to podeli sa dva to je 118,5 stranica nemačkog teksta. Po obimu to nije uobičajena veličina doktorske disertacije, i ona bi po standardima, koje ovaj autor zahteva, trebalo da bude veća. Ali se zna da broj stranica nije presudan za kvalitet rada.
Primedba da je Andrić doktorirao da bi imao potrebne kvalifikacije za nastavak diplomatske službe, bez ikakvog je uticaja na proceduru propisanu zakonom i uslovima koje je kandidat morao da prođe da mu jedan neutralan univerzitet omogući odbranu teze. Univerzitet je odredio stručnu komisiju koja je, po zakonu, pregledala tezu i ocenila je podobnom za odbranu.
Osim toga i usmeni deo ispita Andrić je položio sa jednoglasnom ocenom - izvrstan. Prema tome, Filozofski fakultet Univerziteta u Gracu, u čiju naučnu reputaciju niko ne sumnja, svojim je autoritetom proglasio Andrića za doktora. Time je njegov rad stekao karakter naučnog rada, znači tačnog u skladu sa definicijom nauke i sa saznanjima koje je nauka u tome trenutku imala.
Piše: dr Miroljub Jevtić
Islam je filozofija života, to nije vera u tradicionalnom smislu, uči Kuran. On je revolucionarna ideologija
Islam se tu definiše kao: "revolucionarna ideologija i program koji teži da promeni društveni poredak čitavog sveta i da ga uredi u saglasju s svojim odredbama i idealima. Muslimani je naziv međunarodne revolucionarne partije organizovane po islamu da sprovode u delo njen revolucionarni program. A džihad se odnosi na revolucionarnu borbu i krajnji trud koji islamska partija sprovodi u navedenom cilju.
Kako sve ovo treba da se ostvari u istom "Takvimu" objašnjava se na sledeći način: "Islam teži da uništi sve države i vlade bilo gde na licu zemlje koje su suprotstavljene ideologiji i programu islama, bez obzira na državu ili naciju koja je na vlasti. Svrha islama je da uspostavi svoju državu na temelju svoje ideologije i programa bez obzira koja nacija postaje nosilac islama, ili pak koja je nacija potkopana u procesu osnivanja ideološke islamske države. Islam trži zemlju ne samo njen deo nego celu planetu".
Sada je potrebno pokazati da li i koliko Andrić u svojim delima sagledava ovu činjenicu. Cela sadržina doktorske disertacije nobelovca, pokazuje da on vidi upravo takvu sliku islama. Tako npr. na str. 235 disertacije citira Četvorojevanđelje iz manastira Svete Trojice kod Pljevalja, gde 1538. prepisivač veli: "U ovim zlim i priskrbnim vremenima bezdušni Turci baciše se na stado Hristovo, kao svirepi lavovi, i od tog straha pamet mi se pomuti, stoga molim čitaoce i prepisivače, ako se negde zbunih ili pogrešno napisah, da ispravite svojom bistrom pameću i učenošću Hrista radi". Citirani deo jasno pokazuje ono što svako, ko bi "Takvim" pročitao, mogao zaključiti.
Zato u tekstu doktorske disertacije i preovladava negativna ocena vladavine zasnovane na islamu, i ona je, kako vidimo, potvrđena najvišim islamskim verskim autoritetom. Prema tome, sasvim je tačna Andrićeva tvrdnja da osmanska vladavina na hrišćanskom delu i stanovništva predstavlja nazadak u svakom pogledu. I mada Andrić daje više ovakvih primera, i ovaj jedan sasvim je dovoljan. Ako "Takvim" četiri veka posle pisanja koje citira Andrić, obaveštava da će islam uništiti sve, baš sve države, zašto im ne bismo verovali? Jer, valjda, ovaj Kalendar i Rijaset tj. vrhovno starešinstvo Islamske zajednice (IZ) bolje od Andrića i svakog drugog znaju šta je prava priroda njihove vere, odnosno, revolucionarne ideologije, kako islam naziva "Takvim".
Profesor Islamskog teološkog fakulteta u Sarajevu Fikret Karčić, kaže "Smatra se da je u islamu pravo ono što je teologija u hrišćanstva - najtipičnija manifestacija verskog učenja. Za muslimana pravo nije samo elemenat ukupnog islamskog učenja već njegov funkcionalni izraz". Zato se dve pomenute definicije islama ne isključuju. I iz njih se vidi da predanost bogu znači slediti zakon, tj. državu koja taj zakon sprovodi. Te da se tako ostvaruje potpuna potčinjenost čoveka bogu. Kad čovek hoće da uzme neki od likova iz Andrićevih dela kako bi dokazali ovu tezu, prosto ne zna odakle da krene, jer se nudi stotine lica i događaja. Kao posebno karakteristična čini nam se lik Alidede iz pripovetke "Smrt u Sinanovoj tekiji". Opisujući kako ovaj predani vernik želi da napusti svetlost Carigrada i ode u zabitu Bosnu, Andrić kaže: "Onima koji su izražavali čuđenje i žaljenje što ih napušta, govorio je o širini i istovetnosti stvorenog sveta.
Šta je verniku daleko? I šta mu može biti neobično? Svuda na ovom belom svetu može da se nađe malo senke, koliko je čoveku potrebno da se prostre u molitvi, svuda se zna gde je istok, svuda ima malo vode koja je prešla bar četrdeset kamičaka i koja je, prema tome, čista za abdest. Pa gde nema ni toga, onaj ko živi u pravoj veri nije izgubljen ni nesrećan. I u krajevima gde nedeljama ne vidi sunce - ima i takvih - verniku će srce pokazati gde je istok prema kome se treba moliti. I u pustinji gde nema kapi vode, peskom se može abdest uzeti, ako ni peska nema, mišlju se može pravoverni oprati, jer je misao jača i čistija od svega".
Ako uporedimo ove reči Alidedea i kuranski ajet II,115, gde se kaže da je Bog gde god se okrenuli, jasno se vidi da Andrić savršeno poznaje način na koji učeni musliman, čovek koji zna Kuran shvata islam. Islam je za Alidedea jedino spasenje i sve dok bude živeo u skladu sa njim, ne može biti izgubljen. Čak iako ga život vodi u rat u kome će biti ubijen ili ubijati druge. Kuran o tome kaže: "I ne reci za one koji su na Alahovu putu poginuli: mrtvi su. Ne, oni su živi, ali vi ne znate" (Kuran, II 154).
Pored Alidedea veoma karakteristična je i lik Ali - paše Rizvanbegovića - Stočevića, iz pripovetke "Alipaša". Nekad moćan i naizgled nesavladiv, zarobljen je, ponižen, posađen naopako na mazgu da mu se svetina ruga. Ali i tada on nalazi snagu u islamu da sve to podnese. Andrić to opisuje ovako:
"Pustim drugom ili planinskom stazom jahalo se i pešačilo kako je ko hteo i mogao, ali čim bi se našli na ulazu u neki grad, ili veće selo, narednik je postavljao određen red. Vezir je morao naopako uzjahati mazgu koju je vodio Hifizpaša, dječurlija i besposličari okupljali su se oko neobične povorke kojoj je Hifiz ubrzavao a narednik usporavao hod… Pa ipak, ceo čovek na mazgi dobio je i svakim danom sve više dobijao izraz neke mirne i istinske veličine, kakav nije imao nikad ni u doba svoje najveće sile i moći".
I kad mu, videvši ga u takom stanju, jedan prolaznik nudi pomoć, paša se ponaša ovako: "Muklim i nerazumljivim rečima iz bezubih usta, zaraslih u bradu i brkove, rekao je da mu ništa ne treba, jer ga je Alah i ranije uvek podržavao, a sada kako je nepravedno dopao ropstva i nevolje pomaže ga i daruje više no ikad svim što mu treba. To je izgovorio nekuda u visine, iznad svega što ga je okruživalo. Uopšte, Alipaša je poslednji deo svoga puta prešao kao u nekom zanosu. Gledajući brižna lica i oborene glave seljaka i građana oko sebe, on je osećao potrebu da ih teši, ohrabruje kao da su oni sužnji, a on zdrav, moćan i slobodan".
Zbog tog Alipaša i hoće da uđe u priču da bi ljudima saopštio obe strane života, a to Andrić opisuje ovako: "Zato samo i jedino zato, želeo bi on da se njegova prava i potpuna istorija iznese na video, ako može dobro, ali on ne moli i ne navaljuje. U Boga je i tako sve zapisano". Tako Andrić pokazuje kako se vernici poistovećuju sa božjim porukama onako kako ih uči njihov vera, a sve to posebno prema I suri Kurana "Fatihi koja veli: "Tebe Alaha Gospodara svjetova slavimo, Milostivog i Samilosnog. Vladara Dana sudnjeg. Tebi se klanjamo i od tebe pomoć tražimo! Uputi nas na pravi put onih kojima si milost svoju darivao, a ne onih koji sup protiv sebe srdžbu izazvali, niti onih koji su zalutali.
Piše: dr Miroljub Jevtić
Po islamu je i ropstvo božja volja
Svuda na ovom belom svetu može da se nađe malo senke, koliko je čoveku potrebno da se prostre u molitvi, svuda se zna gde je istok, svuda ima malo vode koja je prešla bar četrdeset kamičaka i koja je, prema tome, čista za abdest. Pa gde nema ni toga, onaj ko živi u pravoj veri nije izgubljen ni nesrećan. I u krajevima gde nedeljama ne vidi sunce - ima i takvih - verniku će srce pokazati gde je istok prema kome se treba moliti. I u pustinji gde nema kapi vode, peskom se može abdest uzeti, ako ni peska nema, mišlju se može pravoverni oprati, jer je misao jača i čistija od svega".
Ako uporedimo ove reči Alidedea i kuranski ajet II,115, gde se kaže da je Bog gde god se okrenuli, jasno se vidi da Andrić savršeno poznaje način na koji učeni musliman, čovek koji zna Kuran shvata islam. Islam je za Alidedea jedino spasenje i sve dok bude živeo u skladu sa njim, ne može biti izgubljen. Čak iako ga život vodi u rat u kome će biti ubijen ili ubijati druge. Kuran o tome kaže: "I ne reci za one koji su na Alahovu putu poginuli: mrtvi su. Ne, oni su živi, ali vi ne znate" (Kuran, II 154).
Pored Alidedea veoma karakteristična je i lik Ali - paše Rizvanbegovića - Stočevića, iz pripovetke "Alipaša". Nekad moćan i naizgled nesavladiv, zarobljen je, ponižen, posađen naopako na mazgu da mu se svetina ruga. Ali i tada on nalazi snagu u islamu da sve to podnese. Andrić to opisuje ovako:
"Pustim drugom ili planinskom stazom jahalo se i pešačilo kako je ko hteo i mogao, ali čim bi se našli na ulazu u neki grad, ili veće selo, narednik je postavljao određen red. Vezir je morao naopako uzjahati mazgu koju je vodio Hifizpaša, dječurlija i besposličari okupljali su se oko neobične povorke kojoj je Hifiz ubrzavao a narednik usporavao hod… Pa ipak, ceo čovek na mazgi dobio je i svakim danom sve više dobijao izraz neke mirne i istinske veličine, kakav nije imao nikad ni u doba svoje najveće sile i moći". I kad mu, videvši ga u takom stanju, jedan prolaznik nudi pomoć, paša se ponaša ovako: "Muklim i nerazumljivim rečima iz bezubih usta, zaraslih u bradu i brkove, rekao je da mu ništa ne treba, jer ga je Alah i ranije uvek podržavao, a sada kako je nepravedno dopao ropstva i nevolje pomaže ga i daruje više no ikad svim što mu treba.
To je izgovorio nekuda u visine, iznad svega što ga je okruživalo. Uopšte, Alipaša je poslednji deo svoga puta prešao kao u nekom zanosu. Gledajući brižna lica i oborene glave seljaka i građana oko sebe, on je osećao potrebu da ih teši, ohrabruje kao da su oni sužnji, a on zdrav, moćan i slobodan".
Zbog tog Alipaša i hoće da uđe u priču da bi ljudima saopštio obe strane života, a to Andrić opisuje ovako: "Zato samo i jedino zato, želeo bi on da se njegova prava i potpuna istorija iznese na video, ako može dobro, ali on ne moli i ne navaljuje. U Boga je i tako sve zapisano". Tako Andrić pokazuje kako se vernici poistovećuju sa božjim porukama onako kako ih uči njihov vera, a sve to posebno prema I suri Kurana "Fatihi koja veli: "Tebe Alaha Gospodara svjetova slavimo, Milostivog i Samilosnog. Vladara Dana sudnjeg. Tebi se klanjamo i od tebe pomoć tražimo! Uputi nas na pravi put onih kojima si milost svoju darivao, a ne onih koji sup protiv sebe srdžbu izazvali, niti onih koji su zalutali.
Ako se podsetimo na reči Fikreta Karčića o tome da je pravo najtipičnija manifestacija verskog učenja u islamu, onda je logično da posle razmišljanja o Andrićevom viđenju islama uopšte, obratimo pažnju na tu kapitalnu činjenicu. Za razliku od moderne evroameričke koncepcije gde je pravo rezultat borbe u parlamentu, Karčić veli: "U islamskom učenju ostala je neosporena teza da vera treba regulisati područje prava…
Po islamskom učenju šerijat se u osnovi saznaje putem otkrovenja. Glavni izvor sadržaja šerijatskih normi je ono što je autoritativno dato. To je Kuran kao sveti tekst islama i Sunet kao normativna praksa Muhameda - poslanika islama… Državna vlast nije imala nikakve ingerencije na tom području. Njena isključiva funkcija bila je da osigura primenu propisa". I tu je centralno pitanje odnosa islama i države. Ovde se, za razliku od Evrope, vera služi državom da bi ostvarila svoje ciljeve, zato je država verska i sve su njene akcije verske…
Zato je politika neodvojiva od vere. A država je stvorena od strane boga da bi uz pomoć nje trijumfovao islam. Zato se islamsko spasenje čovečanstva ostvaruje putem stvaranja države, bez nje nema spasa. Ista je situacija bila sa Bosnom. Kad Andrić toga ne bi bio svestan, i ne bi govorio o tome, on ne bi mogao da bude tako veliki pisac i da zasluži najveće svetsko književno priznanje.
Osvajanje Bosne i islamizacija dela njenog stanovništva učinila je da se ti novi muslimani sasvim uklope u novu versku zajednicu i da islamsku državu prihvate kao osnovnu činjenicu koja dokazuje da se njihova vera ostvaruje na jedini mogući način i da je njihovo gospodstvo posledica činjenice da su se islamizovali. Andrić to jasno pokazuje kroz reči Sulejman - paše Skopljaka "Nama je Bog, slava mu i čast, dao dve stvari: da imamo zemlju i da delimo pravdu.
E, sad, ti podvi noge na šiljtetu, a pusti neke poturice i golaće da sude, pa se ne brini kako će ti se kmeti pobuniti. Kmetovo je da radi, a agino da ga pazi". Iz ovih reči Sulejman - paše jasno se vidi da on svoje gospodstvo vidi kao posledicu božje volje. On kao musliman vlada, a kmetovi za njega rade, i to je poredak koji treba večito da traje, jer tako hoće Bog.
Piše: Dr Miroljub Jevtić
Razumevanje uloge države u islamu nije moguće bez razumevanja i poznavanja suštine i organizacije vlasti. Prema Glasniku Islamskog vrhovnog starešinstva u SFRJ "Bogu pripada potpuni pravni suverenitet u onom značenju u kojem se ovaj pojam shvata u pravnim i političkim naukama". Znači, izričito, najviši islamski autoritet u Bosni i u bivšoj Jugoslaviji, ističe da je prema islamu samo Bog suveren u islamskoj državi, znači Bog je zakonodavac i pretpostavljeni vladar. Pošto Bog ne opšti s ljudima direktno, on to čini tako što je izabrao svoga poslanika Muhameda koji je božju poruku u vidu Kurana preneo ljudima.
Zato je islam prema pomenutom Glasniku definisan na sledeći način: "Pokoravanje objavljenom zakonu/šerijat/ i odricanje od sopstvene slobode u zamenu za njega u Kuranu je nazvano islamom". Kuran najjasnijim jezikom poriče čoveku pravo na slobodu odlučivanja u pitanjima u kojima su odlučili Alah i njegov poslanik", Kuran o tome kaže: "Kada Alah i poslanik Njegov nešto odrede, onda ni vernik ni vernica nemaju pravo da po svom nahođenju postupe. A ko Alaha i Njegova Poslanika ne posluša, taj je sigurno skrenuo s prvog puta" (Kuran XXXIII, 36). Međutim, veoma je važno reći da musliman nema slobodu izbora. O tome "Glasnik" kaže: "Opšte je pravilo u tevhidu i fiku da vernik koji zaniječe jedan od islamskih postulata prestaje biti vernik". Ali stvar ne ostaje na tome. Prema šerijatskom pravu takav čovek se ne ostavlja na miru. On mora biti obavezno osuđen na smrt. Znači, nema slobode izbora. Kako se islam ispoljava kroz državu, to se svaka neposlušnost legitimno izabranom vladaru ili njegovom predstavniku može računati i jeste izdaja samog islama, a za to sledi smrtna kazna. Stoga su muslimani bili u stalnom strahu od predstavnika vlasti.
Andrić, opisujući osmansko carstvo i Bosnu u njemu, nije mogao da zaobiđe ovaj fenomen, a za početak uzećemo razmišljanje velikog vezira Jusufa iz pripovetke "Most na Žepi", gde se vidi da i najviši funkcioner države strepi od despota - sultana pred kojim je njegov život beznačajan kao život crva.
"Prošle su još letos, dve godine od njegovog pada i zatočenja. U prvo vreme posle povratka na vlast, on nije primećivao kakve promene na sebi… Ali šta je više odmicalo vreme, njemu se - umesto da zaboravlja - u sećanju sve češće javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moći da spreči snove. U snu poče da mu se javlja tamnica, a iz noćnih snova je, kao neodređeni užas prelazila u javu, i trovala mu dane.
Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vređali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primećivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom čohom koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Omrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogled na nju trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu… Sve poče da prima sa prikrivenim, ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. I ta mogućnost poče da veje iz svake stvari koju čuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od život. Tako je ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koje stvari bacaju nego stvari same."
Ako prvi čovek do sultana ovako živi u strahu od vladara, možemo onda zamisliti kako žive ostali potčinjeni i kako doživljavaju sultana i njegovu vlast. Sultan je skoro kao bog jer je njegov predstavnik na zemlji. O njemu se ne sme ni misliti i to najbolje oseća Ćamil iz romana "Prokleta avlija". Uhapšen je mada je ugledan i poštovan u svojoj sredini, sve to nestaje kao mehur od sapunice. Njegovo saslušanje teče na sledeći način: "Potrebno je Ćamil - efendija, da nam najposle kažete za koga ste skupljali podatke o Džem-sultanu i do sitnica razrađivali način na koji se ostvaruje plan o buni protiv zakonitog sultana i halifa i kako se pronalaze sredstva i putevi za otimanje prestola pomoći neprijatelja iz inostranstva.
- Za koga - jeknuo je tiho mladić, već sav u stavu odbrane.
- Da, za koga?
- Za sebe, ni za koga drugog. Proučavao sam ono što je poznato u našim istorijama. Udubio sam se…
- A kako to da od tolikih predmeta o kojima pišu knjige i nauka vi odaberete baš taj?
Ćutanje.
- Slušajte - nastavio je mirno i preterano svečano debeli činovnik - vi ste pametan i školovan čovek iz ugledne kuće. Vidite i sami da ste se u nezgodnu stvar upleli - ili vas je neko upleo. Vi znate da i danas, kao i onda, sedi na prestolu sultan i halifa (neka mu Bog podari dug život i svaki uspeh!) i da nije dobar predmet ni za razmišljanje, a kamoli za proučavanje pisanja i razgovore". Može li se na bolji način objasniti priroda odnosa koja se formira među ljudima gde vlada ovakav red? Mi mislimo da se iz ovih Andrićevih reči jasno vidi despotska strukturu vlasti i red koji vlada u carstvu i u Bosni kao njegovoj provinciji. A koliko je to ušlo u najmanje sitnice vidi se iz opisa iz pripovetke "Priča o vezirovom slonu" gde Andrić pokazuje da se ljudi plaše ne samo vezira nego strepe i od njegovih životinja, koje mada bez inteligencije, vide da ljudi drhte pred njima i čine im pakosti za koje ne samo da nisu kažnjene već ih i oni sami koji pakosti trpe tetošu". Da, i ranije su veziri, kao neobični, strogi i teški ljudi, dovodili čudne životinje …
I zato se Travničani nisu mnogo iznenadili čak ni kad su čuli da veziru dolazi slon… A fil je putovao sporo i teško… Ta ćudljiva slonovska beba stvarala je svojim pratiocima stotine teškoća. Čas fil nije hteo da jede i prosto bi legao na travu, zaklopio oči i stao da štuca i podriguje, tako da bi pratnja premrla od straha da mu štogod ne bude i od pomisli na vezira, a onda bi lukavo otvorio jedno oko, pogledao oko sebe, digao se i vitlajući kratkim repom, počeo da trči tako da su ga momci jedva stizali i obuzdavali". A fil po Travniku čini čuda: "Fil se već odomaćio u čaršiji i svakim danom pokazuje sve više obesti, sve više uporstva i domišljatosti u izvođenju svojih želja, a te želje ne može niko pogoditi ni predvideti, toliko ima nekog đavolskog lukavstva i gotovo ljudske pakosti, bar po shvatanju uzbuđene i uvređene čaršije… Svet se sklanja ko pred stihijom, guta gnev i trpi štetu. Samo je jedanput kolačar Vejsil pokušao da se brani…, ali je tad onaj Filfil, koji je bio žilav i snažan, a dugih ruku, kao majmun, pritrčao i opalio majstor Vajsilu takav šamar kakav se ne pamti u Travniku.