Dnevni list Danas

Kako razmrsiti kosovski Čvor
Da Srbija bude pobednik



Mašan Stanković

Peti oktobar je svakako bio "prekretnica u srpskoj politici" ali uobičajeno značenje koje se daje toj frazi predstavlja još jedno mazanje očiju srpskoj javnosti. Peti oktobar je za Srbiju bio šansa da suštinski promeni pravac kojim se kreće. Međutim umesto toga Srbija je odlučila da promeni jednog čoveka, misleći da ako na njega svali svu krivicu, ona ostaje čista i ostaje joj još samo da sačeka veći standard, putovanja, šoping ture po Italiji i život kakvog se seća iz vremena "grobnice srpskog naroda". Izostalo je ono najvažnije: izostala je spremnost da se promeni sistem. Međutim, pod tim sistemom ne treba podrazumevati samo državni sistem i institucije, već najpre treba gledati sistem vrednosti. Onda kada je srpskom društvu data druga šansa da odbaci anahrone ideje koje je prihvatilo 15 godina ranije ono je, verujući pri tom da svet njemu duguje zahvalnost što se odreklo Miloševića, to odbilo i odlučilo da mu je lakše da zažmuri i veruje da će, ako bude dovoljno dugo ignorisalo svoje probleme, oni nestati sami od sebe.

Logično se nameće pitanje: sa kakvim kapitalom Srbija ulazi u svoju budućnost?

Pokušaj implementiranja zastarelih koncepata doveo je do raspada zemlje, pet ratova u deset godina, diktature, iseljavanja dela visokoobrazovanog stanovništva, više stotina hiljada izbeglica, uništenog sistema vrednosti, promovisanja kič kulture, nacionalnih elita koje čine: mafijaši, ideolozi njihovog uspeha iz akademije i njihov moralni kišobran iz crkve.
U godini kada će se najverovatnije ući u rešavanje statusa Kosova, pred Srbijom stoji pitanje kakav stav ona treba da zauzme u rešavanju tog problema.

Odgovor nije težak, ako u obzir uzmemo sva tri moguća rešenja: 1. Ostanak Kosova u sastavu Srbije - neizvodljivo, s obzirom na to da velika većina stanovnika Kosova to ne želi. 2. Podela Kosova - neprihvatljiva opcija za međunarodnu zajednicu koja neće dozvoliti da se kreiraju etničke granice. 3. Nezavisnost Kosova - jedino moguće rešenje koje ne odgovara samo onima bez kojih se može ostvariti.

Ako se pogledaju stavovi najvećih stranaka prema Kosovu, vidi se da i DS i DSS i SRS nude istu ideju, a razlike su jedino uočljive u njihovom tumačenju te ideje. Oni se utrkuju u tome ko će više istaći to da nezavisnost Kosova nije prihvatljiva, a istovremeno ne nude rešenje za problem Kosova. Razlog tome je to što niko od njih nema plan koji bi mogao da ponudi, jer bi svaki plan uključivao suočavanje sa realnošću, sa činjenicom da će neko od njih morati da prizna nezavisnost Kosova. Međutim u okolnostima gde se svi oni nalaze u začaranom krugu u kome udovoljavaju narodu pričama kako je nezavisnost Kosova "neprihvatljiva" svaka izjava u tom pravcu bi predstavljala izdaju. Srbija je danas talac nesposobnih političkih elita čiji se jedini sukobi vode oko uticaja dok građanima nude istu suštinu.

Ironija je to što oni koji se zalažu za ostanak Kosova u sastavu Srbije nemaju nikakve akcije usmerene ka tome da se to i ostvari. Akcije u tom smeru treba pre svega da budu usmerene prema onima koji žive na Kosovu, a koji ne žele takvo rešenje. Niko od onih koji se zalažu sa ostanak Kosova unutar Srbije nije predložio akcioni plan koji bi albanskoj zajednici ponudio vlast kroz autonomiju pokrajine, srazmeran broj poslanika u republičkom parlamentu broju građana Srbije albanske nacionalnosti, srazmeran broj mesta na univerzitetima u Srbiji itd. To govori da u Srbiji ne postoji iskrena želja da Kosovo ostane u sastavu Srbije već samo želja da se vrati stanje pre 1999.

Međutim, čak i da postoji takav akcioni plan, za njega je kasno jer je sav kredit za suživot unutar Srbije potrošen u sukobima. Onda kada je trebalo o tome pričati više je prijalo da se peva "Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela". Danas sudbina Kosova najmanje zavisi od Srbije. Toga je svesna i vlast u Srbiji, međutim ne postoji volja da se realnost prihvati. Umesto toga danas je u Srbiji ideologija krvi i tla dostigla svoj vrhunac. Vrhunska vrednost i ključno pitanje su teritorije. U svemu tome ljudi i njihovi životi baš kao i budućnost kako Srbije tako i Kosova ostaju u drugom planu. Vladina predsednica koordinacionog centra Sanda Rašković-Ivić udahnula je "novi život" praznoj floskuli "više od autonomije manje od nezavisnosti" i pokazala da su oni koji su pričali da je to "opis trenutnog stanja, a ne plan" bili u pravu. Prema njoj Kosovo treba da dobije izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, a da za uzvrat Srbiji ostane zvanično suverenitet nad Kosovom. Zar nije to upravo ono što danas imamo? Ostaje još samo da Koštuničine političke vedete proglase još jednu pobedu nad "NATO agresorom" i pozovu narod na ulice da proslavi "očuvanje Kosova". Srpska ironija se ponavlja: danas, kao i 90-ih, oni koji se najviše pozivaju na Srbe donose im najveću nesreću.

Još tragičnije je to što se oni koji bi trebalo da predstavljaju progresivne snage u srpskom društvu uklapaju u to sivilo. Tako je centralno mesto u poseti Kosovu predsednika Tadića predstavljala podela zastava što najbolje pokazuje da su kosovski Srbi za političare u Srbiji jeftin izvor političkih poena među nacionalističkim glasačima kojih ima u velikom procentu i da nacionalističkim snagama koje parazitiraju na nestabilnim situacijama, strahu i mržnji ovakva situacija na Kosovu najviše odgovara.

Interes Srbije je da se situacija na Kosovu razreši što pre kako bi Kosovo moglo da uđe u brzu izgradnju građanskog društva i kako bi Srbija skinula taj balast i počela da leči svoje rane kojih će nakon suočavanja sa nezavisnošću biti mnogo više nego danas.

Nacionalistički talas će prekriti Srbiju, ali će se i stišati vrlo brzo baš kao što se nakon 17. marta demonstriralo i štrajkovalo sve do vikenda, a onda je izgubljen "motiv". Ostaće dugotrajne posledice koje će se reflektovati u srpskom društvu.

Zaključak koji se iz svega ovoga može izvući jeste da je umesto praznih fraza i manipulacija nacionalnim osećanjima danas Srbiji potrebna nova politika koja bi bila istinski raskid SAMILOŠEVIĆEVIM vremenom, politika koja bi u svoje središnje mesto stavila čoveka, građanina i njegove potrebe, a koja ne bi pojedinca podređivala kolektivitetu ili interesima političkih "elita". Ta politika bi uvažavala realnost i na realnosti gradila budućnost Balkana. Ona ne bi na priznavanje nezavisnosti Kosova gledala kao na istorijski poraz srpskog nacionalnog bića već kao na evolutivnu pobedu srpskog društva koje je u datim okolnostima uspelo da iskorači i pruži ruku prijateljstva albanskom narodu. Samo ukoliko prvi preuzmemo inicijativu, stičemo kredit da branimo legitimne interese na Kosovu, a ti interesi su: jednaka prava za sve građane Kosova, odlučne akcije protiv onih koji šire mržnju prema srpskoj i drugim manjinama, politička prava za Srbe koja bi bila garantovana kako na lokalnom nivou tako i u parlamentu Kosova, dvojezičnost i još mnoge druge stvari koje će doprineti tome da Kosovo i Srbija sutra izgrade partnerske odnose i ulaskom u EU i definitivno ukinu granice. Jedino tako Srbija može biti pobednik.

Odvajanje Kosova i stanje ljudskih prava na njemu, predstavlja veliki poraz kako za Srbiju, tako i za albansku zajednicu, ali i za Evropu. Za Srbiju i albansku zajednicu zato što su pokazale da ne mogu da nađu recepte za suživot ni na prelazu u 21. vek već se granice među njima moraju i dalje postavljati etnički. Za Evropu zato što se sva ta dešavanja odigravaju na njenoj teritoriji i zato što je deo "kolevke civilizacije" postalo poprište jednog od najkrvavijih etničkih i verskih sukoba.

Najveći strah svakoga ko želi dobro Srbiji danas može biti taj da Srbija večito ostane loš primer kojim će najrazvijenije nacije plašiti one pred kojima stoje problemi kako će izgledati ako se sa tim problemima ne budu nosili na adekvatan način. Srbija može sledeće desetine ili možda i stotine godina provesti kao strašilo za one koji sumnjaju da je civilizacija put kojim treba ići.

Autor je student završne godine Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju u Beogradu

Pre svaga zelim da te pozdravim.
Pazljivo sam procitao tvoje izlaganje sve sto si izneo je govor zdravog razuma i to stoji bas tako kako si opisao i predstavlja tvoje licno razmisljanje vise manje slicno stavovima vecine mladih danas u Srbiji.
I to bi bila slozices se samnom jedna dimenzija od ukupno tri koliko ih imamo,a da bi smo bili krajnje objektivni i realisticni u zauzimanju stava prema necemu moramo stvari gledati trodimenzijalno.
Prema tome slazem se sa tobom da stvari treba gledati kakve su sada a ne kakve su bile i sta bi bilo kad bi bilo,ako uistinu
zelimo da ih resimo i da treba biti odlucan i pratiteci vreme i okolnosti uzeti inicijativu sa jasnim predlozima za resenje problema.
Takodje se slazem sa tobom da nase dosadasnje politicke elite koje su vodile i koje vode ovu zemlju cesto ovom narodu bacaju  prasinu u oci dok nedodju na vlast koja im se kasnije osladi i sve i svasta cine da bi na njoj sto duze opstali.
Tako politicari za svih ovih da kazem dvadeset i vise godina videvsi da je njima gotovo nemoguce da prevedu drustvo iz visedeceniskog nazovi titoistickog uredjenja u kapitalisticko i da je potrebno dugogodisnje mentalno preobracanje citavog naroda koji se u svojoj vecin nemoze bas pohvaliti sa nekakvom edukacijom odlucise a sve u cilju sopstvene koristi ostanka sto duze na vlast da zaigraju na najlaksu kartu,kartu nacionalizma koji se kao virus rasirio po citavoj bivsoj zemlji i naravno najbolje se nazalost primio kod onih kojih u toj zemlji ima najvise.E sad tu treba dodati primese zapadnih interesnih grupa da nekazem zemalja u okruzenju moramo biti objektivni i reci da je cepanje i rasparcavanje onako velike sa svim prirodnim resursima buduce bogate zemlje bilo u interesu vecini zapadnih zemalja jer da nije sto nisu odmah na pocetku nasilnog cepanja ili pre takvog cepanja bombardovali celu zemlju ako im je bilo stalo do mira u srcu evrope.Kada se sada malo odmaknemo i pogledamo sa ove vremenske distance i postavimo pitanje da nije bilo onakvog rasturanja zemlje nego mirnog,dali bi amerikanci i nato ikada imali na teritoriji Jugoslavije dve velike vojne baze,odgovor je naravno nikad.
Znas da je kapitalizam jako surov i nemilosrdan i da visi interes uvek opravdava sredstva i da sto si jaci sve trazis da se vise pitas a kada se pitas prvo trazis svoj deo.
E sada mozemo da govorimo iz tog ugla o gorucem problemu koji se zove Kosovo.
Imajuci u vidu da je zapad sa kapom ujedinjenih nacija utrcao na Kosovo sest godina ima svoje ljude tamo iz svih struktura i vec razmislja o eksplataciji ulozio puno puno novca.Ovde se opet odmaknemo i pogled sa strane nam govori kada bi zapad mogao da skroz skine svoju masku on bi i sve siptare proterao sa Kosova ovako mnogo ce lakse sa njima da izadje na kraj kada im da nezavisnost i ovako ih je mnogo zaduzio nego sa Srbijom ako Kosovo ostane u sastavu Srbije.E to je objektivna slika na terenu.
Sta sada nasa politicka elita da uradi nego da pogleda situaciju kakva jeste i zastiti sto vise svojih interesa tu se takodje slazemo.I nemislim da tu mnogo pomaze razgovor sa siptarima jer oni su samo figure u rukama zapada vise sam za to da sednemo sa zapadom i vidimo sta traze a sta daju kao i koje su granice do kojih nas pustaju kakve su garancije za dogovor isto tako obavezno razgovarati sa istokom i videti do koje granice ce nas podrzavati sta trazi i sta nudi i kakve su garancije za to.
To je pravo sagledavanje stvari pre donosenja bilo kakve konacne odluke.Licno smatram kada bi politicka elita koja vodi ovu zemlju rekla istinu o svemu ovome sta ce biti sa Kosovom da bi bila prozvana izdajnickom i brzo u ovakvom narodu pala kao takva.I sta ona radi igra na sigurno a to je navodna nacionalna karta do samog kraja parola nedamo Kosovo.
I ja smatram da vlast treba da bude u sluzbi ovog naroda i da je svaka uradila po samo jedan hiruski potez u jednoj godini i kao takva bila na vlasi samo tu godinu mi bi smo kao narod odavno prelezali te nacionalne boginje i odavno bili u evropskoj uniji i kao tekvi do sada deset puta vise zastitili u pravom smislu nacionalne interese ovog naroda.Ali sta je tu je nisam ja na vlasti niti mislim da bih mogao sam.Izvini student moracu da skratim ovo moje izlaganje moze trajati dugo a ja sam pobornik konkretne price a ne zamajavanja te stoga tebe i sve one koji procitaju ovo srdacno pozdravljam a politicarima porucujem da se slobodno meni obrate i cuju i imaju na umu moje razmisljanje.

Analiza ne obuhvata interese velikih sila, pre svega Amera, sto je cini vrlo povrsnom, pa su samim tim i izvedeni zaključci bez neke vece vrednosti...

Косово и Метохија - колевка српства. Колевка у којој спавају шиптарска деца!!!!

Davidovac, to ti je realnost...
i bolje da naucimo da zivimo sa njom

Kosovo ste bezveze izgubili zahvaljujući katastrofalno vođenoj vanjskoj politici i ratovanju po Bosni i Hrvatskoj sanjajući o velikoj Srbiji:To su Kosovari mudro iskoristili i doveli se u poziciju da diktiraju.Ne uživam u tome što se dogadja jer to nije dobro za čitavu regiju,a psihološki ostavlja tragove koji opet mogu buknuti u nekakav oružani sukob na ovim prostorima kad tad.Srbija bi po mom mišljenju trebala da zauzme stav da ne da Kosovo po cijenu sankcija jer ipak je to vaša zemlja nemože se s njom trgovat kako kome padne na pamet.Tu je u pitanju ponos i dostojanstvo,nije to samo materijalna šteta jer nju je najlakše nadoknaditi.Dug se može oprostit ali šamar nikada.

@speechpak

Неозбиљан коментар.

Косово и Метохија су изгубљени на демографском плану.

Рађали се Шиптари, Срби им продавали имовину (раније по врло високим ценама) и као богати се досељавали у Србију.

Срба тамо нема (или их има у врло малом броју) много пре ових догађаљња.

Чија земља, тога и држава.

То је кључни проблем, а не спољна политика.

Ево их опет.

Шиптари из Бујановца и околине поново таласају. Мало им је Косово. Врло брзо ће затражити припајање Косову и Метохији. Не видим способне политичке снаге да то спрече.

jel bi ste se borili za svoju drzavu ?