Амиши из Пенсилваније: Без журбе у будућност

Иако су сви прихватили модеран начин живота, у САД постоји народ који у свом бајковитом окружењу живи по правилима непојмљивим савременом човеку

Неки потпуно другачији свет!

Док већина људи користи Фејсбук, и док се наше девојке нервирају због тога да ли да за матуру обуку хаљину с дезеном змије или крокодила, негде у Пенсилванији Амиши живе потпуно удаљени од модерног начина живота.

Не возе прескупе аутомобиле, и у кочијама каскају за савременим светом, а налазе се на само неколико сати од Њујорка, који нуди буквално све...И док туристима из аутомобила трешти Ријана, док жеђ гасе „кока-колом“ и сликају их најновијим фото-апаратима, они спуштене главе пролазе поред њих јер им религија не дозвољава да се фотографишу.

Реч је о религиозним групама које наглашавају скромност, породицу и заједницу, а живе у насељима у 22 америчке државе и Канади. Амиши немају исту религију, а заједничка веза им је углавном немачко порекло.

Другачији у свему

И међу Амишима постоје разлике. Неки чак возе аутомобиле и нуде своје фарме као туристичке атракције, док други не желе никакву комуникацију. Они јашу коње, немају струју у кућама, а деца им иду у приватне школе и завршавају само осам разреда, а до венчања раде на породичној фарми.Већина њих говори три језика - код куће користе дијалекат холандског, при молитвама користе немачки, а у школи уче енглески, којим се служе када разговарају с туристима.

Не користе огледала

Девојке и жене облаче се у скромне хаљине с дугачким рукавима, преко којих носе огртаче и кецеље. Никада не секу косу и везују је у пунђу. На главама имају белу капицу ако су удате, а црну ако нису. Не носе накит и не користе велика огледала.

Мушкарци носе тамна одела без ревера, црне чарапе, ципеле и црни или сламнати шешир. Немају бркове, али након венчања обавезно пуштају браду.

Породица је најважнија

Породица је за Амише центар света и избор партнера је најважнија одлука у њиховом животу. Дечаци и девојчице почињу да траже супружнике после 16. године. Када напуне двадесету, ближи се дан венчања. Али, да би се пар венчао, обоје морају бити из цркве која их припрема за заједнички живот. Младић пита девојку да ли ће се удати за њега дајући јој порцелан или сат. Млади чувају тајну до јула или августа и тек тада родитељима саопштавају своје планове.

Хаљина за свадбу и сахрану

Недељом се сви окупљају у цркви и тог дана се обелодањује да пар жели да се венча. Након службе младин отац саопштава датум венчања и позива присутне да дођу. Девојка за то време спрема вечеру и заједно проводе вече све док не дођу родитељи да се упознају. Након тога имају само неколико дана да припреме венчање.

Венчаница младе није бела, већ плава. Све на њој мора бити ново и она сама прави скромну хаљину, која нема чипку, детаље, вео ни цвеће. Венчаница се касније користи за сваку свечану прилику, и на крају је обичај да је сахране у њој. Младожења носи црно одело, белу кошуљу, кравату и шешир.

Дан венчања код Амиша започиње у четири ујутру. Иако је венчање, краве се морају помусти, а и сви остали послови морају бити завршени пре него што гости дођу. Цела церемонија одвија се у младиној кући.

Не учествују у изборима

Амиши се држе ван свих друштвених токова и, иако су у Америци, као да нису део ње. Плаћају порезе јер су на то обавезни законом, али не учествују у изборима, не желе државне пензије и не желе здравствену заштите за старије грађане.

Повратак у стварност

Када се након овог искуства вратите у Њујорк, поново наилазите на гужву, јурњаву, нове колекције у излозима скупих радњи и трчање за доларима. Једном речју, на сјај и беду модерног начина живота. Амиши, далеко од градске вреве, живе мирно и достојанствено...

http://www.kurir-info.rs/amisi-iz-pensilvanije-bez-zurbe-u-buducnost-clanak-252472