Amfilohije Radović
Dva voda vojske
Autor: Vesna Mališić | Foto:M.Perić | 10.01.2009. - 05:00


Možda ništa adekvatnije ne opisuje ličnost mitropolita crnogorsko-primorskog kao ime koje je uzeo kada se, sredinom sedamdesetih, zamonašio na Svetoj gori. Amfilohije na grčkom znači dva voda vojske.

I zbilja, metaforično i stvarno, život Amfilohija Radovića teče u stalnim metafizičko-duhovnim, ali i svetovnim borbama zbog kojih je nazvan ratnikom u mantiji.
Rođen je na Božić 1938. godine u Barama Radovića u Morači, kao Risto Radović. Rastao je u vreme komunističke isključivosti kada se pevalo: „Ne verujem u nebesa, no u Marksa i Engelsa”, a u manastir Moraču je bilo rizično ulaziti. Ipak, otac Ćiro je odlučio da svog sina „dariva” crkvi i veri. Uzalud mu je tadašnji visoki funkcioner Blažo Jovanović nudio školu po izboru i stipendiju za koji god hoće fakultet, mlađani se Risto nije pokolebao. Završio je Bogo-slovski fakultet i klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, potom postdiplomske studije na Starokatoličkom univerzitetu u Bernu i Rimu, pa doktorat u Grčkoj. Na Svetoj gori se zamonašio. Godinu dana kasnije odlazi u Pariz i predaje na Institutu „Sveti Sergej”, a 1976. se vraća u Beograd i drži nastavu na Bogoslovskom fakultetu. U maju 1985. izabran je za episkopa banatskog, a za mitropolita crnogorsko-primorskog - skenderijskog i brdskog rukopoložen je januara 1991. godine. Brzo je stekao ugled sveštenika vrhunske erudicije i harizme. Verovalo se da može čak naslediti patrijarha Germana. Njegov antikomunizam je bio beskompromisan. Obećao je da će obnoviti stare i podići nove crkve i manastire. To je i uradio.
Amfilohije Radović je jedan od retkih sveštenika koji se bez ustezanja bavio politikom. Dok je kao duhovnik i mislilac hvaljen, u javnosti je osporavan njegov politički angažman. Onima koji su tvrdili da izlazi iz okvira duhovnika, odgovarao je da „nisu izašli iz nasleđa brozovske ere”. Govorio je da mu nije strano sve što je ljudsko. Zato je, čim je u Miloševićevim ratnim pohodima devedesetih prepoznao „ideju o preporodu nacije”, stao uz nju. I nije se ustručavao da, kao svešteno lice, pokaže svoju sklonost ka ratu i ratnicima. A na prigovore da je njegova delatnost nesaglasna s verom koju propoveda, odgovarao je tezom o ratu kao „neumitnosti zbog nesavršenosti čoveka”. Učestvovao je na skupovima o Memorandumu SANU na kojima je eksplodirao srpski nacionalizam, govorio na prigodama kakve su bile, recimo, putovanja moštiju kneza Lazara i guslao kako bi podržao crnogorske rezerviste na dubrovačkom ratištu. Na Petrovdan 1991. godine u Cetinjskom manastiru ugostio je Arkana i Srpsku dobrovoljačku gardu. A Arkanu je, godinu dana kasnije, pripala čast i da čuva badnjak na Cetinju.
Sa Miloševićem se razišao kad je uvedena granica na Drini i triput je prokleo „ruku koja podiže zid između sebe i brata u nevolji”. Kletve su inače njegova specijalnost. Neočekivano, 1996. godine pridružio se demonstrantima na ulicama Beograda i bio, valjda, jedino svešteno lice koje protestuje s pištaljkom. U liku Vojislava Koštunice, „predsednika koji ne samo što je kršten nego i ume da se prekrsti”, prepoznao je zaštitnika uvek ugroženog srpstva. Pa, ipak, Slobodana Miloševića je posetio u Centralnom zatvoru pred njegovo izručenje u Hag i poklonio mu Jevanđelje sa ličnom posvetom. O sadržaju razgovora nikome ni reč nije rekao.
Iznenadio je javnost besedom na sahrani Zorana Đinđića koja je vrvila od neumesnih političkih aluzija i neprimerenih retorskih figura kakva je bila ona o pilatovskom maču pravde. Vlada Srbije i porodica ogradile su se od njegovog posmrtnog slova.
Svoje političko delovanje mitropolit Amfilohije pojačao je uoči proglašenja crnogorske nezavisnosti. Na proslavi pravoslavne nove godine u Podgorici uzviknuo je: „Neka svaki Crnogorac prokletoga cara Dukljanina prikuje cicem za Vezirov most”. Crnogorsku naciju označio je kopiletom Milovana Đilasa, a za crnogorski državni projekat rekao je da se „ne pravi pita od onoga”. Po cenu sukoba vojnim helikopterom je doneta metalna crkva na Rumiju, gde se tradicionalno jednom godišnje okupljaju pripadnici svih veroispovesti.
Kada je uhapšen Radovan Karadžić, posetio ga je pre izručenja u Hag. Pričestio ga je na praznik Bogorodice Trojeručice.
Jedno od retkih adekvatnih reagovanja Amfilohija Radovića smatra se njegovo sprečavanje da se u noći 18. marta 2004. pali Bajrakli džamija u Beogradu.
Paradoksalno, dok se učešće u političkom životu mitropolita crnogorskog smatra izrazito konzervativnim i militantnim, u dubokim podelama unutar Crkve na reformatore i konzervativce, on je zagovornik reformi. Zalaže se za čitav niz promena u kanonskom poretku, liturgiji i načinu služenja. I zbog toga su krenule optužbe da ekumenisti, na čelu sa Amfilohijem, vode SPC u zagrljaj Vatikana i pape. A kakva je njegova uloga u sukobima unutar SPC koji su izbili zbog manipulacija oko nasleđivanja patrijarha Pavla još je u sferi nagađanja. Ono što, međutim, ne ostavlja dilemu je manir Amfilohija Radovića da ne dozvoljava mešanja u pitanja Crkve, ali on sam tu granicu s lakoćom prelazi kad su u pitanju i politika i država. I to radi uvek isključivo, kao što bi to radila dva voda vojske.

Izvor: Blic

" Ja boga znam lično, pričamo često..." 
Pravi čovek za kombinat, samo se to može reći.

Odlična saradnja sa oficirima JNA...