E da, i ja sam od vise ljudi cula da je los covek ali samo cula ...ne znam coveka da bih mogla tako nesto da garantujem jer moguce da tu ima ljubomore ili kompleksa neostavrenosti.

Pokrenula si temu o ''problemu'' o kome ja dosta dugo razmisljam 
Sto vise razmisljam o tome to mi je sve vise krivo sto me moji nekako nisu isforsirali vise za neke stvari, sto me nisu terali da se upisujem na trista cuda i da se bavim sa vise stvari...Sto me nisu upisali na balet, to im nikada necu oprostiti, sada mogu da se slikam 

Otprilike, ovo sto je rekao Dzobi:


To stvarno moze biti mac sa dve ostrice, jer...Lutrija je pustiti dete mnogo da bleji i moliti se Bogu da li ce posle u necemu da se pronadje ili ce da bude blejac uvek. Neki ljudi se nikad ne pronadju, ili su na hiljadu strana, a ipak ima i ljudi koji ne vuku nigde, nista ih ne interesuje, nista ne rade, nista ne vole. Sigurno da i to ima veze sa tim koliko su su ih/nas roditelji forsirali i imali svog udela u nasim interesovanjima.
Takodje, shvatam da to moze otici u dva smera : da dete nesto zavoli stvarno, i da mu to postane ugodna aktivnost bez obzira sto je to u startu bila roditeljska zelja, i u smeru Noletovog slucaja...Da dete to vidi kao obavezu, a cim je obaveza sigurno mu nije najdraza aktivnost.


Sad, pitanje je sta je ambiciozno...I sta je preambiciozno? Terati dete na neku aktivnost i stvoriti mu od toga obavezu da bi se danas-sutra to dete time proslavilo, obogatilo, i time mu uskratiti detinjstvo ili je premabicozan sam koncept roditeljskog usmrevanja deteta na neku stranu?
Mada, i meni deluje onako...previse kada roditelj previse forsira dete, te bavljenje sportom, te ucenje jezika, te ''ne daj Boze da mi dodjes sa nekom cetvorkom na kraju godine''  Vise misim da se time, u zelji da se dete obogati, stvara kontraefekat i da kod deteta izazove neku odbojnost prema tome. Moja najbolja ortakinja je bila pod pritiskom dosta dugo u Osnovnoj : Klavir, Engleski i Nemacki, Ples, u skoli je uvek morala da bude najbolja u svemu - ne zbog svojih, vec zbog ambicija majke...I onda joj je naravno u jednom trenutku dokurcilo i drasticno je popustila  u svemu, interesovanja nema, niti se u necemu pronalazi(mada joj radne navike ne fali).
Kontam da ima veze i sa tim...prosto, smucilo joj se.
A deci kojoj se to ne smuci pa nastave u istom smeru...E pa jebiga, nemam pojma u sta tek ona mogu da izrastu, u strebere bez zivota pored.

A opet, sa druge strane, mnogi ljudi koji su vrhunski u svom poslu i polju interesovanja duguju to velikim delom roditeljima i njihovoj ambicioznosti...A sigurna sam da tim ljudima nije hype osecaj sto su poznati ili bogati, vec to da su u tome sto oni rade medju najboljima 

Tako da, sve ima svoje, nije mi ovo bas crno-beli svet..

Мислим да сам већ писао о овоме, ал ај кад већ има конкретна тема да кажем и ја нешто за дневник.

Прави родитељ је онај који од свог дете направи самосвесног човека, а не своју копију!

Прво и основно је детету развити неке основне људске особине, научити га да буде човек пре свега, поштен и частан. Значи то су неке најосновније ствари које сви треба да имамо.
И друго, дете треба научити како да формира своје ставове, како да само размишља да му не би неко други формирао мишљење. Сигуран сам да су вам свима родитељи говорили 'размишљај својом главом'. Мислим да је то најтежи посао, и ту родтељи често оману. Мој се отац увек служио строгоћом, а мајка разговором. И увек је самном разговарала о неком мом ставу док је матори строгоћом покушавао да мој став замени својим. Мислим да је увек боље разговором објаснити детету шта и како јер ће на тај начин и дете научити како да размишља и резонује па ће умети и само да формира мишљење.

Такво дете је касније способно за самосталан живот.


Што се тиче амбициозности.. Амбициозан родитељ је онај који жели да свом детету понуди што више знања из различитих сфера живота, спорта, уметности, језика... небитно, и то је то. А инсистирање и притискање деце да у нечему успеју није родитељска амбициозност већ лична амбициозност јер нема у интересу дете већ родитеља лично.

Мене су моји уписали на фудбал што је била ћалетова жеља јер је хтео да се бавим спортом јер је здраво, а кад сам кренуо у први разред заједно су ме уписали на енглески јер се значо тада да ће то бити неопходна ствар. Негде у трећем-четвртом разреду ме је сморио фудбал и заинтересовао сам се за баскет и ћале ме одвео у Боровицу и без поговора ме уписао у школу кошарке. Није битно дал је фудбал баскет битно да дете хоће да се занима неким спортом. После сам се вратио на фудбал и то опет без икаквог негодовања од стране ћалета, овео ме је на стадион и поново ме уписао. 
Значи без притиска, што је на крају и дало резултата. Научлио сам како се здраво живи и наулио сам факинг енглески иако сам се сам исписао са енглеског јер ме сморио жешће. Ал ето остала је нека основа и касније сам се сам дошколовао али све је то заслуга мојих матораца.

Sad bi ti moderna pedagogija (naglasavam  ) rekla da je pravi put tj koncept taj da se ne mjesas vec da pustis dijete da lebdi 
Poenta je da ne moze i jare i pare; ako oces da budes uspjesan onda se moras odricati nekih stvari. Sad, da li je za zivot djeteta toliko kljucno da se igra poslije skole ili da ima dodatne obaveze je pretpostavljam, subjektivno i stvar navike i odgoja.

Sve zavisi od deteta. Dzaba roditeljima sav trud, ako je dete nezainteresovano. 85% je rad, ostalo je talenat, nesto sto dobijas rodjenjem ili imas ili nemas. Vrhunski sportisti se radjaju, ali uspeh ne mora da sledi zbog toga.

Ja sam chuo prichu kako je Dino Radja bio masna stoka koja se zhderala chips po ceo dan. Onda ga je majka naterala da trenira basket, otprilike pod pretnjom batinama. Ostalo je istorija. Nekad su ti roditelji pravi majstori.

Ma kakvi, lazu te ... za vrhunski sport treba srce i ljubav prema sportu, nema na silu.

Vecina uspesnih ljudi u nekoj oblasti nije stigla tu gde jeste zbog talenta nego zbog rada tako da ukoliko zelis vrhunske rezultate moras da radis ali problem se javlja upravo u zaboravljanju svega ostalog na ustrb tog rada za sta su delimicno krivi i roditelji

Zadovoljstvo. Verujem da bi Novak (kao i vecina tenisera) dao sve pare ovog sveta samo kada bi mogao da osvoji jedan Vimbldon. Novac je samo nesto sto dolazi uz uspeh ali ne mora da bude presudan

Verovatno jeste, mada imace puno "nadoknadjivanja" sto se tice zivota kada se penzionise jer nije balansirao stvari. Nekoga "udari" pre (primer: Kurnjikova pa i Ana Ivanovic), nekoga kasnije ili nikad za vreme karijere. Za Novaka se nadam da ce biti ovo trece 

Rekao bih pomalo od svega 

izmedju ambicioznog roditelja i roditelja koji usmjerava svoje djete i prati njegov razvoj u kom god hocete smislu...velika je razlika.

a tanka je linija izmedju normalnog usmjeravanja i patologije.

a postoje i drugi primjeri...gdje roditelji nemaju ni sluha,ni razumjevanja,ni umjeca da klinca odgoje u normalnu osobu...

prema tome,jedna od uloga roditelja i jeste da prepozna umjeca i talente svoga klinca,da ga u tom pravcu usmjerava i podrzi.

ali je sve u roditeljstvu klizav teren...

Ma ajte ljudi nekad su kod nas postojale sekcije i sve pri klubovima je bilo džabe, pa su klinci, išli čas na fudbal, čas na košarku, čas na plivanje, odbojku, hor, muzičku, dramsku, novinarsku...
Morao si se u nečemu pronaći. To je ono što juče pričala Svetlana Kitić, koja djevojčica sanja da bude rukometašica, ali dodješ sa drugaricom, vidiš, probaš, dodješ opet, zavoliš...

Niko ne može da prepozna talenat za nešto ako to dijete nije ni probalo ili ako se time bavilo na 5 ili 15 minuta. Tako da i te priče kako djecu treba pustiti da se prepoznaju u nečemu, pri čemu ništa nisu ni probali i očekivati da će im se javiti samo od sebe za šta su stvoreni je čista fantazija. A što se tiče stvaranja radnih navika, nekad je sport bio idealno mjesto i za to. Ako hoćeš na trening pokaži knjižicu, nevaljaju ocjene, nemožeš ni na teren. Pa ti izvoli. Pri tome ako bježiš sa treninga popiješ kritiku i iz škole i kod kuće, i obrnuto ako bježiš iz škole jure te i trener i roditelji.

Danas nemaš ništa od toga. Ako hoćeš nešto da ti djete radi moraš em uložiti dosta novca, em uložiti dosta vremena da ga vodiš i dovodiš. Pa ako ti i djete bude talenat za nešto, onda se ispostavi da klubovi vrše pritisak da ti djete napusti školu sa 14-15, a šta će biti s njim ako ne uspije, ako se povrjedi, to nikog nije briga, pa ne znaš jel ti bolje da ti djete bude uspješan ili neuspješan sportista. A ako ga pustiš da bleji, tek onda imaš problem ...