Ne znam kakve veze ima sa skromnoscu reci :"ja nesebicno pomazem ljudima i ne trazim nista za uzvrat". Bas misljenje o takvim ljudima da su ili glupi, ili naivcine ili zele da se razlikuju od mase je dovelo do toga da danas niko ne ceni kad mu nesto ucinis. Zapitajmo se.. koliko puta vam je neko rekao "ti si budala" kada ste ispricali kako ste nekome nesto ucinili i taj neko vas je zavrnuo kao majmuna? .. previse puta .. svi oko vas vide koliki ste pajser i svi imaju komentar da ste naivcina jer "treba da naucite sta je zivot" ili "da prestanete da ocekujete zahvalnost od ljudi" .. e onda to i nije altruizam .. jer onaj ko nesebicno pomaze, ne ocekuje ni dobro ni lose. To je urodjeno, to je nagon. O tome se ne misli niti moze na to da se utice.

.. i ovako im ti drugi vracaju  i posle se pitate zasto su ljudi dzukele jedni prema drugima .. da li treba izaci u susret nekome ko misli da time sto zelite da mu pomognete u stvari zelite da pokazete koliko ste bolji u odnosu na njega? .. jok.

Film “Dobri momci” (u originalu “Goodfellas“), snimljen po knjizi “Wiseman” (zasnovanoj na istinitoj priči), upoznaje nas sa svetom bruklinske mafije u periodu između 1950. i 1970. godine prošlog veka. Glavni lik u knjizi, Džejms ili Džimi Burk (u filmu je preimenovan u Džejmsa Konveja), bio je poznat po svojoj spektakularnoj velikodušnosti. Evo odlomka iz knjige koji to ilustruje:

“(Džimi bi) ušao na vrata (improvizovanog kazina) i svi bi… poludeli. Portiru bi dao sto dolara samo zato što mu je otvorio vrata. Dečku koji je bio zadužen za igre gurnuo bi hiljade dolara u džep. Barmen bi dobio stotku samo zato što kockice leda održava zaleđenim. Mislim, čovek je bio ljudina…”

Zvuči kao stvarno sjajan momak, zar ne? Osim što je bio izuzetno darežljiv, Džimi je bio psihopata, poznat po svojoj veseloj unesenosti u aktivnosti poput ubijanja i razbojništva:

“Činilo se da poseduje bizarnu kombinaciju velikodušnosti i entuzijazma za ubijanje… [...] Džimi bi mogao da vam podvali brže nego što biste stigli da se rukujete sa njim. Njemu to nije bilo važno. Tokom večere bio bi najljubazniji momak na svetu, ali mogao bi da vas raznese za dezert. Plašio se, a i njega su se plašili neki stvarno jezivi momci. [...] Voleo je da krade. Makar koliko i da jede i diše. Mislim da, ako biste ponudili Džimiju milijardu dolara, a da za uzvrat ne sme da krade, odbio bi vas, a onda pokušavao da smisli način kako da vas pokrade.”

Džimi, neobično velikodušan i opasan, nije tipično ljudsko biće. Ali on lepo ilustruje na koji način altruističko ponašanje zapravo može biti motivisano brutalno sebičnim ciljevima. Ljudi mogu poboljšati svoj društveni status kroz svoje sposobnosti da iskorišćavaju ili povređuju druge ljude, a Džimi koristi darežljivost i nasilje kako bi to postigao. Olakim davanjem novca svima oko sebe, on kupuje njihovo poštovanje i zavisnost od njega; on implicitno (a ponekad i eksplicitno) podmićuje ljude kako bi ostali na njegovoj strani i ne pokušavali da ga prevare. A ukoliko ne bi uspeo da kupi njihovu odanost ovakvim pozitivnim podsticajima, ne bi mu bilo ni najmanji problem da ih na to primora, kroz pokazivanje krvožedne strane svoje ličnosti i entuzijazma za ubijanje.

Tako postaje jasno da velikodušnost ne mora da bude lišena sebičnih motiva; te da zapravo može biti korišćena za druge svrhe, kao što je obezbeđivanje socijalnog statusa, kroz nedvosmisleno nevelikodušna dela poput ubistva i krađe. Čak i ako velikodušnost ponekad može biti sebična, to ne implicira da nužno mora biti brutalno sebična i manifestovati se kroz “kupovinu” ljudi. Posmatrajući evoluciono, postojali su mnogo suptiliniji načini na koje su velikodušna dela mogla našim precima omogućiti da poboljšaju svoj društveni status i popularnost (samim tim i da poboljšaju njihove šanse za reprodukciju). Takva dela mogla su se, recimo, oslanjati na nečiji kapacitet za empatiju ili privlačnost nekoga kao supružnika, saveznika, prijatelja ili poslovnog partnera.

Iako ljudi često koriste darežljivost na načine koji im obezbeđuju ličnu korist, oni se ne libe da kritikuju tuđa dobra dela, ukoliko procene da iza njih stoje sebični motivi. Kada neka korporacija donira novac u humanitarne svrhe, možemo se pitati da li je to zapravo pokušaj da se izgradi pozitivan utisak u javnosti, kako bi se izbegli gubici u poslovanju ili prosto loša reputacija koja šteti biznisu. Kako bi se dobročiniteljstvo procenilo na ovaj način, nije neophodno potcenjivati moralnu vrednost jednog takvog dela. Čak iako takvo delo onome ko ga čini donosi neku na prvi pogled nevidljivu korist, ono i dalje može biti pohvalno i korisno onome ka kome je usmereno; ne postoji ništa loše u situaciji gde svi učesnici pobeđuju (“win-win”). Ipak, ljudi sa posebnom pažnjom vrednuju dela koja im se čini istinski nesebičnim: što manje možemo uočiti sebične motive koji deluju u pozadini, više smo skloni da cenimo taj čin.

Zbog čega je to tako – zašto smo spremni više da hvalimo neko delo ukoliko ga vidimo kao nesebično? Može se činiti ironičnim, ali i mi to radimo iz svojih ličnih interesa: ako je delo usmereno ka nama, onda se od nas ne očekuje ništa zauzvrat, tako da dobijamo veću korist nego da je delo takvo da se od nas očekuje da nekako na njega odgovorimo.

Evo primera: u studiji sprovedenoj među članovima jednog domorodačkog amazonskog plemena, članovi jedne radne grupe pitani su za svoj moralni sud o članovima drugog (izmišljenog) radnog tima čiji članovi su im predstavljeni na dva načina – a) kao učesnici zajedničkog projekta i b) kao oni koji su profitirali od tog projekta, a njihov angažman je varirao. Odgovori ispitanika su ubedljivo bili na strani oni koji su vredno radili za malu nagradu – “altruisti” – spram onih koji su radili mnogo za veliku nagradu. (Takođe su značajno negativnije ocenjeni oni koji su malo radili za veliku nagradu, u poređenju sa onima koji su radili malo za malu nagradu).

Drugim rečima, članovi ovog plemena preferirali su one koji su mogli da im obezbede veću korist, čime su oni zapravo bili u istom timu; u zapadnoj kulturi, nesebična velikodušnost više je pohvaljivana u odnosu na sebičnu velikodušnost. Ali, koliko god samožrtvujuća dela mogu biti pohvalna, treba zapamtiti da i hvaljenje drugih zbog njihovih nesebičnih dela samo za sebe može biti čin sebičnosti, a za njih može da predstavlja nagradu, koja može “uprljati” ideju da je reč o potpuno nesebičnom delu kakvom ne sledi baš nikakva nagrada.



Reference:

1. Pileggi, N. (1985). Wiseguy. New York: Pocket Books.

2. Price, M. E. (2006). Judgments about cooperators and freeriders
on a Shuar work team: An evolutionary psychological perspective.
Organizational Behavior and Human Decision Processes 101: 20-35.

Autor: Majkl Prajs, PhD

Izvor: Psychology Today

Preuzeto sa: Psihoverzum

Meni je tu uvek u glavi scena gde zena Henri Hila dolazi po pomoc kod De Nirovog lika a ovaj joj satro daje da uzme neke haljine dok je tamo cekaju neki pokvareni likovi da joj rade ko zna sta. 

Imam ljude u svojoj okolini koji stvarno jesu altruisti tako da je daleko od nekog mita i van samog coveka ali nazalost nas svet se sve vise svodi na sebicnost i korist. To je ona logika gde ne pomazes nikom ako to ne odgovara tebi i gde sve gledas kroz korist. Cak stavise, postali ljudi katastrofa i sto se tice same pomoci. Ne treba mi da mi ljubis skute, ne treba mi ni protivusluga, al majku mu, ceni sto sam izdvojio vreme da ti ucinim nesto iako nisam morao pa nemoj da budes nezahvalni idiot. Ne treba da vraces, jednostavno budi zahvalan pa kazi "Hvala". Ali ljudi cak ni to ne umeju nego misle da ko zna sta zelis zato sto jednostavno pomazes.