Piti ili ne piti, pitanje je sad

prof. fizičke kulture Aleksandar Mihailović, instruktor aerobika (Musculus Lux)

U današnje vreme, "znalci" u fitnes centrima vežbačima daju savete o svim mogućim egzotičnim preparatima aktuelnim u popularnim časopisima. Dobićete informacije (uglavnom oskudne) o glutaminu, kreatinu, karnitinu, ali o bazičnim stvarima poput unosa vode i minerala gotovo da nemaju šta da kažu.

U principu, postoje dva stanovišta, utemeljena uglavnom na tuđem iskustvu, a svode se na zabranu unosa vode u toku treninga, ili njeno obavezno korišćenje. I jedan i drugi pristup, kao argumente, često imaju mišljenje nekog autoriteta.

Prvi pristup zabranjuje unos vode u toku treninga, a najčešći argument koji se pri tom koristi jeste pređašnje iskustvo trenera. Ako se malo dublje pozabavimo ovom tvrdnjom, dolazimo do saznanja da su treneri koji su zaista iznosili takve tvrdnje, svoje znanje uglavnom dobijali od svojih trenera (retko kad u zvaničnim školama), a to nas vraća bar 30 godina unazad. U to doba je čak i u mnogim zvaničnim trenerskim krugovima vladalo mišljenje da se sportisti mogu privići na rad u uslovim dehidratacije, a da njihova radna sposobnost pri tom ne opada. Ovakav pristup je okončao mnoge uspešne sportske karijere, a u SSSR-u su čak zvanično priznali dva smrtna ishoda na treningu.

Rekreativci su prolazili još gore. Pedantni Amerikanci su u doba ekspanzije "džoginga" beležili, u proseku, po 2.000 toplotnih udara godišnje s fatalnim posledicama, i to usled dehidratacije, pa je pokrenuta nacionalna kampanja edukovanja rekreativaca, kako bi se sačuvali životi i vratilo poverenje u ispravnost bavljenja sportom.

Izvor: Krstarica