Taleran
 
Šarl Moris de Taleran-Perigor ili Taleran (2. februar 1754. -17. maj 1838.) je bio francuski diplomata. Služio je i Luja XVI , zatim vlasti za vreme Francuske revolucije, pa Napoleona, a posle njega Luja XVIII i Luja Filipa Orleanskog. Bio je jako cenjen kao jedan od najsvestranijih i najuticajnijih diplomata u evropskoj istoriji.

Rani život

Rođen je u aristokratskoj porodici u Parizu. Po njegovoj priči zbog ozlede stopala u detinjstvu nije mogao da krene putem predviđene vojne karijere. S druge strane moguće da je imao problem još od rođenja. Taleranovi su tradicionalno sledili vojni poziv, ali sada su Šarla usmerili u smeru svešteničkog poziva. Njegov ujak je bio nadbiskup od Remsa. Iako mu je porodica bila prestižna i sa starim plemstvom, izgleda da nisu baš bili imućni, pa je sveštenički poziv bio način da se dođe do bogatstva. Položen je za sveštenika 1779. Već 1780. je postao predstavnik katoličke crkve pri francuskoj kruni. Sa tim položajem on je od 1785. vršio opšti popis crkvenih dobara u Francuskoj, sa ciljem da se ne otuđe crkveni posedi. Zahvaljujuđi porodičnim vezama 1789. postao je biskup od Otuna.

Francuska revolucija

Na sednici generalnih staleža 1789. Taleran je predstaljao prvi stalež. Za vreme Francuske revolucije Taleran je podržavao revolucionarne aktivnosti. Pomogao je Mirabou da se oduzmu crkvena imanja. Sudelovao je u pisanju Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Predložio je zakon kojim je nacionalizovana crkva, tačnije crkva je postala podređena vladi. Poticao je javno obrazovanje u duhu prosvetiteljstva. Prilikom uspostavljanja ustavne monarhije 1790. predvodio je misu. Bio je tokom 1792. dva puta neslužbeno poslan u Britaniju sa ciljem da se izbegne rat. Misija mu je dobrim delom bila neuspešna, jer je britanija bila neutralna samo tokom 1792. u prvom delu Francuskih revolucionarnih ratova. Početkom septembarskih masakara 1792. napustio je Francusku i otišao u Englesku. Nacionalni Konvent je protiv njega u decembru 1792. izdao nalog za hapšenje zbog inkriminirajućih papira, koje su našli protiv njega. Međutim isteran je i iz Engleske marta 1794. Od tada do 1796 je boravio u SAD, gde je radio za jednu banku na trgovini i spekulacijama nekretninama. Posle Termidorske reakcije sazvao je prijatelje da lobiraju za njegov povratak u Nacionalnom Konventu i novouspostavljenom Direktoratu. Vratio se u Francusku 25. septembra 1796. Već 1797. postao je ministar spoljnjih poslova. Za vreme italijanskog pohoda 1796. i 1797. shvatio je da bi mogao dobro napredovati uz Napoleona. Pisao je mnogo pisama Napoleonu i postali su bliski saveznici. Taleran je bio protiv ukidanja Mletačke republike, ali hvalio je Napoleona kada je postignut Kampoformijski mir sa Austrijom. Zajedno sa Napoleonovim mlađim bratom Lusjenom Bonapartom učestvovao je u Napoleonovom državnom udaru, pa je brzo posle toga posto Napoleonov ministar spoljnjih poslova.

Francusko carstvo

Postao je 1806. knez Beneventa. Bio je protiv teškog kažnjavanja Prusije po odredbama Tilzitskog mira 1807. Zbog toga je stekao dobru reputaciju u evropskoj eliti van Francuske. Dao je 1807. ostavku na mesto ministra spoljnjih poslova zbog protivljenja francusko-ruskom savezu. Do 1809. još više se udaljio od Napoleona, a 1812, je raskinuo sa njim. Za vreme Erfurtskog kongresa nije imao funkciju, ali predstavljao je Francusku. Ruski car Aleksandar I Romanov je tražio njegov savet o tome kako da se odnosi prema Napoleonu. Ruski car se bojao Napoleona jer je dotad bio dva puta porazio Rusiju. Divio se modernim francuskim institucijama i želeo je reformisati Rusiju. Taleran ga je uveravao da Napoleonova Francuska predstavlja pretnju evropskim nacijama-državama i da se Rusija treba odupreti Napoleonovoj volji. Taleran je bio ruski tajni agent od 1812. Dok je služio pod Napoleonom Taleran je primao mito od Austrije i Rusije i odavao je Napoleonove tajne. To je radio jer je osećao da će Napoleon upropastiti Francusku. Kada je agitoivao protiv invazije Španije tada je navukao Napoleonov bes.

Restauracija

Taleran je bio jedan od ključnih kreatora burbonske restauracije. Na vlast je u aprilu 1814. došao Luj XVIII. Taleran je bio glavni francuski pregovarač na Bečkom kongresu 1815. Zbog njegovih sposobnosti uslovi sporazuma i kongresa bili su povoljniji po Francusku, nego što bi se inače očekivalo. U početku Bečkog kongesa samo su četiri sile donosile odluke, a to su bili Austrija, Rusija, Velika Britanija i Prusija. Na kongres su bili pozvani Francuska i ostale države, ali nisu imali uticaj na donošenje odluka. Nakon veštog Taleranovog diplomatskog manevrisanja četiri velike sile su prihvatile Francusku i Španiju u proces donošenja odluka. Rusija i Prusija su zahtevale povećanje svojih teritorija. Rusija je zahtevala aneksiju Poljske i tome zahtevu je zadovoljeno, iako su se bunili Austrija, Francuska i Velika Britanija. Taleran je uspešno iskoristio sukobe među članovima anti-francuske koalicije. Između Talerana, Meterniha i Britanca Kastlroa sklopljen je 3. januara 1815. tajni sporazum protiv moguće agresije Rusije i Prusije. Francuska je uspela uspostaviti granice iz 1792. bez plaćanja ratnih reparacija. Postoje istoričari koji krive Talerana za uspostavljanje nestabilnosti, koje su bile značajne za Prvi svetski rat. Posebno spominju prusku aneksiju malih nemačkih država zapadno od Rajne. Zbog toga je pruska vojska došla direktno na francusko-nemačku granicu, a Prusija je postala najveća sila u Nemačkoj po teritoriji, stanovništvu i industriji (Rur i Rajnland). To je utrlo put kasnijem nemakom ujedinjenju pod pruskim tronom. Taleran je u to doba smatran uspešnim, jer je Francuska izgubila rat, a Taleran je sprečio opasnost da je pobednici dele. Taleran je dao ostavku u septembru 1815. i otada je igrao ulogu starijega državnika, koji je s vremena na vreme kritikovao ili učestvovao u intrigama. Kada je kralj Luj Filip Orleanski došao na vlast u julskoj revoluciji 1830. Taleran je postao ambasador u Velikoj Britaniji. Bio je ambasador do 1834. i zalagao se za legitimnost režima Luja Filipa. Osim toga predložio je plan podele Holandije.

Reference
Orieux, Jean (1970). Talleyrand ou Le Sphinx Incompris. Flammarion. ISBN 2-08-067674-1.
de Waresquiel, Emmanuel (2003). Talleyrand, le prince immobile. Fayard. ISBN 2-213-61326-5.
Cooper, Duff (1932). Talleyrand. Harpers. ISBN 0-88064-065-0.
Bernard, J.F. (1973). Talleyrand: A Biography. Putnam. ISBN 0-399-11022-4.
Lawday, David. Napoleon´s master. A life of Prince Talleyrand. Jonathan Cape, London year =2006. ISBN 9780224073660.

Izvor: Wikipedia