Aleksandar Lekso Saičić (Vinicka, 5. avgust 1873. – Cetinje, 7. april 1911.) je vasojevićki junak, rođen u selu Vinicka kod Berana. On je još u ranoj mladosti pokazivao izvanredne osobine: okretnost, lakoću, brzinu, veštinu pokreta, hitrinu i sve to kasnije krunisao velikom hrabrošću.
Lekso Saičić je bio kapetan crnogorske vojske, a upamćen je po neverovatnom umeću rukovanja sabljom.
Gimnaziju završava u Dubrovniku odakle prelazi u Beograd gde pohađa Pešadisku podoficirsku školu. Nakon podoficirske škole biva tri godine u Crnoj Gori gde je postavljen za ađutanta vasojevićke brigade. Kao vojnik sa željom za daljim usavršavanjem odlazi u Istambul gde stupa u Turski vojsku kao poručnik carske garde gde službuje tri godine.Iz Istambula odlazi u Mandžuriju i priključuje se Ruskoj vojci gde biva unapredjen u čin podporucnika.Tu ga je zatekao 1905 i veliki rat izmedju Rusije i Japana.
Kod Vladivostoka gde su se trupe ove dve velike carevine okupljale pred veliku bitku nailazi na odred dobrovoljaca iz Vasojevickog kraja koji su upravo bili pristigli.Oduševljen sto ih vidi pridružuje im se i zajedno sa njima vrši poslednje pripreme pred bitku. Komadant ruske vojske (inace admiral flote) Roženstvenko postrojivši vojsku saopstio je da Japanski car trazi junaka od strane ruske vojske da izađe na megdan japanskom samuraju (u to vreme odbijanje ovakvog zahteva značio je priznavanje poraza). Ko se oseća sposobnim da izađe na megdan, neka se javi meni, rekao je komandant.
Među prvima se javio Lekso Saičić i zatražio dozvolu od ruskog komandanta da on izađe na megdan japanskom junaku. Kad je Lekso bio spreman da pođe, pozdravio je komandanta i zahvalio mu što mu je dozvolio da izađe na megdan. Vojske dve velike carevine su sa najvećim interesovanjem posmatrale junake, koji će ispred njih u polju da dele megdan.
U nestvarnom ambijentu, junaci su se približavali jedan drugome. Munjevitom brzinom su se udarali sabljama. Odbijali su i dočekivali udarce, po nekoliko puta. Bio je to sudar dve tradicije i dva načina ratovanja. Jedan zamah sablje samuraja okrznuo je Saičića po čelu i Japanski ratnik je, videvši krv krenuo da okonča dvoboj. U tom trenutku Lekso Saičić munjevitom brzinom, samo njemu svojstvenom, mahnu sabljom i poseče japanskog junaka. Čim je on pao na zemlju, samurajev konj odkasa ka japanskoj vojsci.Ovom pobjedom nanet je teški moralni poraz japanskoj vojsci, u kojoj je nastalo razočarenje, a kod ruske vojske radost i veselje.
Na Leksu je bio šinjel, pa mu je komandant rekao da skine šinjel jer mu može smetati u borbi. Lekso odgovori: „Kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nema ni ovce ni runa”. Pošao je veseo i raspoložen što mu se dala prilika da oproba svoju hrabrost i vještinu.. Ne znam koliko istine ima u ovome sa šinjelom ali ako je u šinjelu pobijedio samuraja, svaka mu cast. Inače šinjel j emnogo grub i mnogo ograničava kretanje i brzinu.

Polazeći sa megdana, Lekso je kao pravi vitez, odao poštu poginulom japanskom vojniku. Kad se približio ruskoj vojsci,postrojenoj u njegovu čast, pala je komanda: MIRNO!
Vojna muzika je svirala vojnički marš. Komandant ruske vojske sa generalima, sreo je pobednika megdana. Lekso je pozdravio komandanta i raportirao mu da je izvršio zadatak. Komandant ga je otpozdravio i čestitao mu pobedu, pa su to učinili i drugi generali. Tako je dočekan pobednik na megdanu, uz najveće vojničke počasti.
Čestitke na dobijenom dvoboju dobio je od admirala ruske flote Roženstvenka i admirala japanske flote Togoa. Ruska vlada mu je odredila četrdeset napoleona u zlatu godišnje do kraja života. U Mandžuriji, unapređen je u čin kapetana i do kraja rata komandovao je konjičkim eskadronom Amurskog dragonskog puka. Sablja kojom je savladao samuraja danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi.
Nosio je sledeće ordenje: svete Ane i svetog Stanislava II reda sa mačevima, svetog Vladimira III reda sa mačevima, svete Ane i svetog Stanislava III reda sa mačevima, ruska Ranjenička medalja, orden italijanske krune IV reda, a od crnogorskih odlikovanja orden Danila Prvog IV stepena, srebrna medalja za hrabrost i spomenica 50. god. vladavine kralja Nikole.
U bojevima je tri puta ranjavan, ali ni jednom nije uzieo predah kako bi video rane već bi nastavljao da se bori.
Umro je od posledica skoka sa drugog sprata kraljevog dvora na Cetinju tokom požara u trideset osmoj godini,pokušavajući da spasi bogatu književnu gradju koja se tamo nalazila. Sahranjen je uz velike vojne počasti.

Ne mogu da nadjem fotografiju sablje iz vojnog muzeja u Moskvi. Ako neko bude imao srece da nadje, zamolio bih da postavi fotografiju ovdje.

Cuo za junosu, dosta legendarna prica.

znaci postoji ova tema. ok

dokaz da katana nije toliko superiorna 

Niko nikada i nije rekao da jeste. ja volim katanu ali ta katana je oruzje koje je tada bilo odavno prevazidjeno i zamenjena savremenijim oruzjima. Radili su simulaciju borbe coveka koji koristi katanu i coveka koji je koristio rapir i rapir skoro uvek dobija. Jbg, dok ga ovaj sa katanom zasece jednom ovaj ima da ga izbode jedno 20 puta...

pa dobro ali rapir ne moze da zada fatalni udarac iz jednog udarca osim ukoliko ga ne pogodi srce ili glavu
moze on da ga ubode 5/6 puta ali kada ga ovaj sa katanom zakaci jednom dobro i posece ga na pola ili mu odsece  celu ruku ili nogu 

Pa mali problem je sto ovaj bas ne moze tako lako da mu pridje da bi ga lepo zasekao sa katanom a ovaj sa rapirom za to vreme mozde dobro da ga probode par puta. Svodilo bi se na uslove borbe i srecu ali rapir ima neznatnu prednost u odnosu na katanu...

zaboravljate jednu vaznu stvar a to je da rijetko koji mac moze zaustaviti katanu u naletu. moguce je samo izmicanje tijela ali podmetanje maca pod katanu u rukama majstora je samoubistvo. pored toga malo je sposobnih ljudi koji su mogli da pariraju samurajima u brzini tijela i vjestini ubijanja.