Потребно је избрисати, укинути било какав облик школског „образовања“ које је усмерено на стварање људи-робе, људи-потрошача. Треба обновити принцип младог човека који мора, кроз државно образовање, да постане самосвесна снага свог народа, јер је укорењен у заједнички историјски и културни идентитет и представља ембрион националне будућности.

То наше синтетизовано национално и социјално мишљење о томе шта би требало учинити са разним законима о „реформи школе и универзитета“ који су донесени у задњих седамдесетак година и који  су унели праву пустош у креативност и интелектуално напредовање задње три генерације италијанског и других народа.

Свим тим реформама оспоравамо не толико системе и методе образовања колико „општу филозофију“ коју оне подразумевају. Оспоравамо школске и универзитетске програме који су све више ограничени, све плићи и оскуднији, усмерени на пуко задовољавање потребе компанија за радном снагом, интелектуалном или мануелном, усклађени са диктатима глобализованог система „капитала ради капитала“.

Наравно, и према актуелној реформи имамо критички однос не толико збох оних еклатантних глупости – као што су избацивање из основних школа античке историје и повратак кројења, шивења и везења (што су само неописиве „идеје“ које нас враћају у доба претходне реформе, када је потпуно избачена географија из виших разреда основне и средњих школа) – већ због економистичке и меркантилне филозофије из кје то проистиче и којој је подређено.

Чињеница је да најбоља интелектуална и мануелна креативност и производња сваког појединца и сваке грађанске заједнице представљају – а о томе реформатори не воде рачуна пошто су робови „тржишта“ и његових закона – заједничку баштину целога народа. Зато се та креативност и производња не могу поверити, изнајмити или уступити приватним структурама „компанија“ или олигархија, које све стављају искључиво у службу профита.

Власт не треба да парадира с паролама типа „повратак научном истраживању“ када је јасно да је, за заустављање бекства умова и рада из Европе, потребно изградити снажно базично истраживање на нашем континенту. Подвлачимо да је реч о базичном истраживању, а не о „примењеном истраживању“ у непосредној служби индустрије.Наука и техника су у служби просперитета и слободе народа, а не инструмент доминације, шпекулације и зараде приватних компанија чији је једини интерес профит. Нове границе комуникације морају да буду путеви упознавања културних корена и идентитета у циљу материјалног и културног напретка народа, а не инструменти за пропаганду једине плутократске светске идеје.

Све у свему, парола три „и“ (инглиш, интернет, индустрија) коју реформатори школства и њихови најнижи извршиоци намеравају да уклешу у младе умове нашега народа усмерена је, у ствари, на одгајање аутомата који ће бити хомологизовани у циклус производља-потрошља. То је, данас, инструмент акумулације и богаћења уског круга анационалних финансијера и индустријалаца. Реч је о путу одређеном за гомилу слугу који морају да буду лишени било какве креативности, генијалности и слободе.



Уго Гауденци