Al Di Meola je dobitnik najprestižnijih nagrada za gitariste od najviše ocenjene ankete o gitaristima na svetu, časopisa "Gitarista" (Guitar Player Magazine). U protekle dve i po decenije bio je poznat širom sveta kao najistaknutiji virtuoz na polju savremenog instrumentalnog jazza.
Slavna karijera Al Di Meole je obuhvatila širok raspon emocija u jedan jedinstveni stil, otelovljujući uticaje svetske inspiracije ovog umetnika. Od brzine i vatrenosti njegovih ranih solističkih pokušaja do iskušenja i trijumfa ‘Di Meola/McLaughlin/De Lucia (Gitarski trio)’, od brazilskih istraživanja albuma ‘Soaring Through a Dream’ do globalnog romantizma i Tango obrada Alove akustične grupe ‘World Synfonia’ (samo nazvani debi) i drugog albuma ‘World Symfonia’ Srce imigranata.
Od početka njegove solo karijere, gde su se ploče kao što su ‘Land of the Midnight Sun’, ‘Elegant Gypsy’ i ‘Casino’, našle među najprodavanijim pločama od svih instrumentalnih umetnika toga vremena. Al Di Meola nastavlja da postiže, s poštovanjem, zapanjujuće uspehe u istraživanju novina muzike dok sunovrat američkog radija nastavlja da izbegava najinteresantniju savremenu muziku.
Al Di Meola se, nanovo i nanovo, otkriva kao iskusan talentovan savremeni kompozitor i muzičar duboke gracioznosti i evokativnog lirizma. Mnogi istaknuti muzički kritičari širom sveta neprekidno ga stavljaju na visoku poziciju zbog njegove virtuoznosti na gitari i kompozicija. Alova intriga sa kompleksnim ritmičkim sinkopacijama u kombinaciji sa provokativnim lirskim melodijama koje uvek obuhvataju sofisticiranu harmoniju u korenu ovih ozbiljnih dela koja se ipak osećaju srcem centralna je i najvažnija karakteristika.
Njegova tehnika i muzička dubina vredna strahopoštovanja može se pratiti unazad i svetski su poznate po njegovom debiju sa Chick Coreom i ‘Return to Forever’ 1974. godine. Uspeh ‘Super Guitar Tria’ sa Paco De Luciom i John McLaughlinom obeležiće 1980. godinu. Album ‘Friday Night in San Francisco’ postao je prekretnica stekavši široko priznanje. Kao rezultat toga, prodaja je premašila dva miliona albuma. Od 1980. do 1983. godine su svirali po gostovanjima a ponovo su se skupili da bi snimili treći CD ‘Gitar Tria’ 1996. godine posle kojeg je usledila svetska turneja. Početkom 1996. godine, Al Di Meola je osnovao novi trio sa ljudima kao što su Jean Luc Ponty i Stanley Clerke (The Rite of Strings).
Di Meola je sakupio ono što je on opisao kao ‘najbolju grupu za njegovu karijeru’. Ime ove nove grupe je ‘Al Di Meola World Sinfonia 2000’ u kojoj su bili predstavljeni muzičari iz Argentine, Kube i Izraela.
Snimio je više od 21 albuma (CD) uključujući svoj novi album solo akustične gitare ‘Winter Nights’. Veoma intiman album Di Meole koji sam naizmenično svira dve sjajne stare gitare a ukrajinski muzičar Roman Hrynkiv svira banduru (instrument poput harfe sa 48 žica). Muzika se vrti oko teme zimovanja sa pesmama koje se kreću od četiri originala, četiri dela u vezi sa Božićem i dva dobro poznata dela pop muzike od kojih je jedno ‘Mercy Street’ od Petera Gabriela, a drugo  delo ‘Scarborough Fair’ od Paula Simona. Di Meolin izbor muzike na ovom albumu u kombinaciji sa njegovim autorskim kompozicijama ima jedno posebno usaglašeno tematsko raspoloženje.
Al veruje da je ovaj album sa stanovišta zvuka najbolji album koji je ikada snimio. Pored Romana Hrynkiva na banduri, Hernan Romero, Alov prijatelj i muzički saradnik pomogao je sa produkcijom i akustičnom ritam gitarom u dve numere.
Među nekim imenima iz njegove slavne karijere, sa kojima je Al snimao ili svirao obuhvataju i muzičare kao što su Chick Corea, Luciano Pavarotti, Paco De Lucia, Paul Simon, Phil Collins, Santana, John McLaughlin, Larrv Coryell, Steve Winwood, Wayne Shorter, Herbie Hancock, Gonzalo Rubalcaba, Jaco Pastorius, Les Paul, Jean Luc Ponty, Steve Vai, Frank Zappa, Milton Naciemento, Egberto Gismonti, Jimmy Page, Tony Williams, Stanley Clarke, Stevie Wonder, Irakere i mnogi drugi.
Kako su evokativne melodije i ritmička raznolikost sa ‘World Sinfonia’ i ‘Heart of Immigrants’ bili pod velikim uticajem pokojnog argentinskog tango majstora Astora Piazzolla, tako albumi "Kiss My Axe", "Infinite Desire" i "Orange and Blue" pokazuju šire kulturno i muzičko polje. Međutim, prijateljstvo između Astora Piazzolla i Al Di Meole pre njegove smrti, u velikoj meri je potstaklo umetnika na produbljivanje svojih značajnih veza sa muzikom Argentine i klasičnog sveta. "Piazzolla je imao dubok uticaj na moj razvoj i kao muzičara i kao osobe". Postali smo bliski prijatelji često se dopisujući, što se kasnije, intenziviralo zbog mog divljenja i želje da naučim više o ovom velikom čoveku.’ ‘Chick Corea je takođe imao veliki uticaj na moj život, uvek je bio divna  podrška, glavna muzička inspiracija i prijatelj.’ ‘Sviranje sa Chickom predstavljalo je prvi značajan korak u mom  razvoju kao muzičara.’
Rođen u italijanskoj porodici, tada, dok je odrastao u Nju Džersiju, mladi Al Di Meola je provodio svoje vreme između časova gitare i lokalnih salsa klubova. Pod velikim uticajem jazz gitariste Larrija Coryella, Di Meola se upisao na Muzički koledž Berklee u Bostonu, gde je njegovo maratonsko vežbanje i dalje tema legendi (Al je i dalje tehnički majstor po kojem se može meriti umeće drugih gitarista). ‘Imali smo tri momka u jednom prostoru; jedan u jednoj sobi, jedan u kupatilu a ja sam dobio orman’. Posle kratke tezge sa klavijaturistom Barrijem Milesom, devetnaestogodišnjeg Di Meolu je potapšao Chick Corea 1974. za ‘Return to Forever’. Njegova se zvezda ubrzo izdigla.
Dvadeset jedan album, nebrojene nagrade, (uključujući i tri zlatna albuma) i šest miliona prodatih albuma kasnije, Al Di Meola još uvek upućuje izazove sebi i svojoj muzici.

Al Di Meola - Consequence Of Chaos (2006) - Nalepnica na omotu ovog diska tvrdi da je ovo ’povratak njegovoj čvrstoj električnoj gitari’. I dok ovde zaista ima dosta električne gitare – i ponovnog muzičkog vraćanja Chicku Corei, Stevu Gaddu i Barriju Milesu, koji su svi ranije sarađivali sa di Meolom – ipak ovim albumom dominira world music i subtilniji okvir koji je bio karakteristika sviranja ovog gitariste u proteklih nekoliko decenija. Izvođenje je ujednačeno odlično, i čak iako se pristup pomera od prog do akustike i elektrike do world music, di Meolin izraziti stil i prvoklasan pristup autoritativno drže ove različite stilove na okupu. (…) Di Meola zna kada da obuzda a kada da oslobodi svoje precizne, perkusivne latino deonice koje seckaju pragove na komadiće, i upravo je ovaj utisak suzdržanosti ono što ovaj disk, kao i veliki broj njegovih novijih radova, čini tako uspešnim. Ove instrumentalne kopozicije prostiru takav groove spram kojeg di Meola izvodi sola sa različitim kombinacijama muzičara. Melodije se ne mogu lako tačno odrediti, ali fenomenalno izvođenje zadržava pažnju slušaoca bez obzira na tendenciju da odluta. (…) Di Meola naziva devetominutnu kompoziciju "Tempest" svojim najkompleksnijim delom – što govori puno – dok se ona plete kroz različita raspoloženja i tonove upotrebljavajući različite ritmove u jednom impresivnom prikazu zasenjujuće veštine ovog gitariste. Ona sumira ovaj album koji prikazuje Al di Meolu, posle 30 godina solo karijere, kao prvaka u njegovoj igri. (Hal Horowitz, All Music Guide)

Al Di je car, po meni i najbolji gitarista danas!