Različita iskustva različitih parova ukazuju na to da je prva velika svađa i sve ono što sledi posle nje, dovoljno da se u trajnoj meri uspostavi neravnoteža i disbalans u jednom odnosu. Naime, onaj koji se prvi put povuče (nije reč o "nauci" naših predaka) povlačiće se svakom sledećom prilikom. To može da dovede do krajnjeg nezadovoljstva partnera koji "ćuti", do pristajanja na podređenu poziciju u vezi, do gubitka samopoštovanja i emocija. To nije jedina posledica svesnog odustajanja. Druga je, paradokslano, ali istinito - akumulacija gneva.

Međutim, samo jedan od partnera postaje "tempirana bomba". To, naravno, neće umanjiti razorne efekte druge, obično i poslednje "velike" svađe. U ime očuvanja veze bira se loš i pogrešan put. Partner koji istrajava u odnosu na onog koji se povlači dobija samo površnu satisfakciju i neminovno je da počinje manje da ceni "slabijeg" saigrača. Mir je poslednji način da se problemi prevaziđu i teško ga je postići. Jer, ne može se samo reći mir već se mora raditi na uspostavljanju mira, na njegovom osvajanju. Setite se samo svih tih slavnih bitaka iz duge istorije čovečanstva. On nije lako dosežan, jer da je tako, nestupila bi era srećnih parova i velikih ljubavi. Za rad na miru potrebno je dvoje ljudi koji se zaista vole i koji imaju dovoljno lične zrelosti da sagledaju sve aspekte problema koji se pred njima nalaze.

Potrebno je da sagledaju sebe u odnosu na problem, da pokažu tu veliku, spasonosnu i, nažalost, tako retku sposobnost samokritike i danas zaista grandioznu moć da sami sebe promene. To podrazumeva i onu veliku, najtežu borbu sa samim sobom, ali samo tako se može stići do spokoja. Nemoguće je raditi na vezi bez prethodnog rada na sebi. Zamislite tek koliko je veliko spokojstvo udvoje, u potpunoj, celovitoj i - kako se to obično kaže - pravoj ljubavi.


Izvor: Krstarica

Ljudi moraju da nauce da resavaju probleme kada su resivi, a ne kada sve dodje do granice pucanja... tada vise nema ni potrebe, a ni svrhe..