Imate li ga?
Ili smatrate da vam nije potreban? 
Koliko smo u životu svesni da možda grešimo?
Kada nešto tvrdimo, da li smo svesni da je tvrdnja nešto što se zapravo jako retko može iznositi?
Da li smo to postali previše samouvereni, ubeđeni da sve znamo?
Da smo iskusni i da je naše iskustvo sasvim dovoljno za iznošenje nekih opštih pravila i zaključaka, za primenu u rešavanju svih mogućih i nemogućih problema?

Nekako mi se čini da je glagol tvrditi sasvim neopravdano i neprimereno zamenio glagole verovati, smatrati, misliti... Nekako ne dajemo sebi prostor za grešku. Da li kada iznosimo svoje mišljenje polazimo od toga da je sasvim moguće da nije sve baš tako, da ne znamo i ne vidimo sve, ili polazimo od toga da smo sigurno u pravu, da to ne može biti nikako drugačije! I ne dovodimo svoj stav u pitanje, dok ga ne dovede neko drugi. Pa možda ni tada... 
Ovde mislim i na svakodnevne situacije, na razgovore sa prijateljima, na savete koje dajemo,na naša razmišljanja i odgovore na svakodnevne, bitne i nebitne teme... Da li je u bilo kakvom razgovoru ili diskusiji važno jedino da mi budemo u pravu, ili nam je cilj svakog razgovora i diskusije da ispitamo sami sebe i svoja razmišljanja, ne bi li još malo više saznali i shvatili, i ne bi li ispravili što više grešaka.

Šta vi kažete?
Ili ja grešim što uopšte i pitam?


Autor: Harlekina, Izvor: NM Forum

Autor: Harlekina, Izvor:  NM Forum       


Na ta pitanja je teško dati objektivan odgovor. Mislim...da li smatram da mi je potreban prostor za grešku? Pa svakako nisam toliko odlepio da mislim da je nemoguće da napravim grešku, znači potreban mi je.  I imam neki prostor za grešku, skoro svako ga ima, e sad koliki je objektivno taj prostor, da li je dovoljan, da li bi trebalo da bude veći ili je možda već prevelik...ko zna?

maksimalno sam fleksibilna, nisam ranije bila bas takva 
ostavljam mnogo prostora za gresku i svoju i tudju i uopste mi nije bitno da budem u pravu u svakodnevnoj konverzaciji sa ljudima. U poslu sam jednosmerna, uvek kazem sta mislim ako me pitaju, bez obzira na konacni ishod. Smatram da privatni zivot mora da bude odvojen od poslovnog, pa samim tim u korespodenciji sa kolegama nemam sujetne potrebe ili ciljeve, da bih morala da dokazujem ili po svaku cenu budem u pravu. Ljudi uvek i onako misle ono sto zele, ko sam ja da im menjam utisak ili misljenje.. nisu mi porodica, ni rodjaci.

Jedino gde mi je do kraja bitno da me saslusaju i uvaze moje misljenje jeste sa nekoliko prijatelja i porodicom. Tu sam u stanju da upirem kao majmun da isteram svoje ili pravdu. Cesto i kontra-produktivno 

You must meditate and kill your eggo, then you will be errorless, because you won't care!

Niko od nas nije bezgresan.Ono sto je vaznio o greskama je da ih treba uociti i uciti na njima kako se ne bi ponavljale.Moji razgovori obicno vode u diskusiju u kojoj ja mogu ali ne moram biti u pravu,kazem iskreno kako mislim pa sta ispadne.Neki put budem u pravu ali desi se i da ne budem i priznajem da sigurno u dosta slucajeva i pogresim kada vodim razgovor i kada dam komentar na nesto ili nekog ali obicno brzo i uvidim da sam pogresio.

Po meni svaka osoba mora sebe proispitivati makar sa vremena na vreme da li su odluke koje donosi za sebe i druge i saveti koje daje pravi inace se moze desiti da krene stazom koja mu nece doneti previse dobrog.Najgore su one osobe koje nikada to ne rade jer nikada i ne shvataju da su pogresile vec jednostavno stalno grese a posle nekoliko vezanih gresaka i obicno uvek kada im se nesto lose desi se pitaju zasto im se nesto desava i obicno u svemu okrive nekog drugog a samo ne sebe

Saveti i razgovori sa prijateljima obicno mogu da pomognu u tako necemu ali treba se paziti zluradosti koja se nazalost cesto desava i nauciti razlikovati prave savete i komentare od zluradih.Dosta puta mi se desavalo da prijatelj zaista pomogne da uvidim neku svoju gresku ali mi se dosta puta desavalo i da odmognu jer znam da sam rekao ili uradio nesto kako treba ali elem njima se ne svidja i to obicno iz njihovih licnih razloga a ne zato sto smatraju da nisam u pravu

Po meni odgovor na ovo pitanje je da je mnogo bitnije da ispitamo sebe i svoja razmisljanja kroz razgovore i savete ali da nam vrlo cesto licna sujeta ne dozvoljava prihvatanje razlicitog misljenja od naseg i da trebamo teziti ka preispitivanju stavova a pri tome gledati da sto vise zanemarimo licnu i sujetu drugih ljudi

Себи остављам простор за грешку кад год је могуће. Другима остављам обавезно 

Po meni,velicina ega je obrnuto proporcionalna velicini prostora za gresku,hocu reci da uglavnom nezreli i glupi ljudi imaju taj problem sto misle da su uvek u pravu ili superiorni u bilo kom smislu,bar sam naletao samo na takve...predpostavljam da su takve osobe svesne svojih kapaciteta( koji su niski) pa i u drustvu ispadaju glupi po 100 puta na dan i samim tim se desava neretko da ih neko zajebava na ovaj ili onaj nacin...to rezultira time sto ce takve osobe verovati samo sebi a kada dodju u neku diskusiju,svoje misljenje ce uzdici iznad svacijeg,bez da poslusaju i skapiraju tudje argumente,sto cesto i ne mogu...ovo pricam na osnovu iskustva sa ljudima iz okruzenja,mislim pojedincima...

Vredi odslusati:

Greska je samo rec ona u uzrocno-posledicnoj stvarnosti ne postoji, bas kao i reci "sloboda", "mir",
"problem"....
Ljudi ne grese, oni samo rade sve sto su morali da rade. Ubica nije napravio gresku kada je nekoga ubio, posto je to morao da uradi da bi mogao da se definise kao ubica. Isto vazi za lopove, prevarante, manijake...
koji su kao takvi rodjeni, posto to ne moze da bude onaj koji za to nije rodjen.
Religija je uspela da ubedi ljude da greska postoji.
Jos nisam naisao na ljude koji u razgovoru ne zele da budu u pravu, a da li je neko u pravu zavisi samo od toga da li govori istinu ili ne.
Guru Pitka ( "Love Guru" ) je elegantno objasnio da greska ne postoji recima " There is no such thing as failure, only early attempts at success "Zasto vredi to odslusati ? Da li gledanje celog filma " Any given Sunday " garantovano nekome donosi neku vrednost ?
Da li ta rec "eggo" ima neke veze sa jajima ?

Zvuči neverovatno čak i meni ali mislim da sam skapirao šta si hteo da kažeš, ipak nisi u pravu...
Greška jednog lopova se ne ogleda u tome što je on nešto ukrao, kao što si i sam primetio to je uslov da bi se on lopovom uopšte mogao nazvati, ali se njegova greška može ogledati u činjenici da je uhvaćen, ako jeste.
Naravno možeš da tvrdiš da on u stvari i nije lopov sve dok nije uhvaćen ali to je već neka druga priča.
Možeš i da tvrdiš da je hvatanje normalan sled  stvari  za jednog lopova i da zbog toga ne predstavlja grešku  već uobičajen tok događaja, ali sa obzirom koliko je lopova na slobodi i takva tvrdnja bi pala u vodu. Ili bi se njegovo ne hvatanje moglo pripisati društvu ili policiji kao greška.
Dakle, greška kao uzrok uvek ima posledicu iskakanje  iz uobičajenog ili željenog toka događaja. A kada uočiš koliko svari ne ide svojim regularnim tokom postaje jasno da se greške dešavaju i da itekako postoje.