Moja mama ima depresiju
U slovenačkom časopisu za decu „Ciciban”, pored tema namenjenih mališanima, navode se i uputstva kako da se najmlađi na vreme pripreme da prepoznaju probleme svojih roditelja, među kojima i depresiju

Neraspoloženje kao jedan od simptoma depresije

Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana, 20. marta – Ne sluteći nevolje, majka osmogodišnjaka, učenika trećeg razreda jedne od ljubljanskih osnovnih škola, prelistava sa sinom štivo koje je doneo iz škole – dečju reviju „Ciciban” (za decu od 6 do 8 godina), koja u nedostatku drugih dečjih novina u Sloveniji predstavlja jedinu razbibrigu te vrste za mališane. Štaviše, reč je o „obaveznoj razbibrizi”, jer je izdavač „Mladinska knjiga” lobirao učiteljice škola širom države da navedenu reviju nametnu roditeljima kao „prigodno pa prema tome i obavezno nastavno gradivo”, uz „skromnu” pretplatu od četrdesetak evra, za jednu školsku godinu.

Tu su pesmice i vežbice za prve korake u čitanju, većinom žalosne rime u kojima mesar odseče nekom živom biću glavu ili odabrane pripovetke u kojima oči bode naravoučenije da „na svetu nema pravde” a „sila boga ne moli”… Na 51. strani te skromne zbirke (taze pesništva i stvaralaštva savremenih domaćih autora), koja svetlost dana ugleda jednom mesečno, pojavljuje se novost. Strip! Naslov: „Upoznaj me”. I još: „Moja mama ima depresiju”.

Prva sličica: Posle škole, mala Lara veselo pozdravi mamu: – Mama, kod kuće sam!

Mama iz kreveta, okrenuta leđima, odbrusi: – Pusti me na miru, umorna sam.

Lara odskakuta u kuhinju, pa upita: – Tatice, šta je mami? Glava porodice, opasana keceljom, kuva ručak i odgovara: – Pusti je, loše se oseća.

– Ali zašto mama neće da priča sa mnom? – uporna je Lara.

– Biće bolje – skrušeno će tata, i zamišljen sedi na ivici Larinog kreveta.

Na tom mestu sledi objašnjenje: „Larina mama je veoma, veoma tužna. Ništa ne može da radi. Ne ide joj se na posao, ne ume da se obraduje, ne priča joj se… ima probleme s duševnim zdravljem”.

I slede još tri sličice. Uveče, dijalog između roditelja: – Kako se osećaš? – pita tata.

– Ne živi mi se više! – vrišti mama razrogačenih očiju.

– Duška, moraš lekaru – pospano će tata. Ali ne spava dugo, jer je sledeća scena „usred noći”.

Mama izbezumljena, kuka: – Strah me je! Ne mogu više da izdržim!

– Potražićemo pomoć – odvrati otac porodice, skine pidžamu i saopšti Lari (ujutro) da vodi mamu lekaru, uz napomenu: „Znaš, Laro, ti i ja tu nismo ništa krivi što je mama ovoliko žalosna”…

Napad depresije

Ovaj kratki kurs „depre” za mlađane početnike iz prve trijade osnovnog obrazovanja dopunjen je fusnotom u kojoj piše da je „depresija takav poremećaj raspoloženja koji se manifestuje kroz bolesnu preteranu tugu i nedostatak energije. Depresivna osoba ne pokazuje interesovanje za aktivnosti koje su je do tada radovale, a pati i od nesanice i poremećaja apetita. Ponekad počinje još u doba puberteta i voli da se ponavlja – više o tome u prilogu „Revija za roditelje”.

I stvarno, uz svaki „Ciciban” priložen je „bilten” u boji namenjen roditeljima, u kome uredništvo dečje revijalne literature „matorcima” nudi populistička, narodska objašnjenja za sadržaj koji su namenili deci, kako bi se lakše snašli u materiji koja ih je udarila kao grom iz vedra neba. Temu je, jašta, teško objasniti i tinejdžerima, a kamoli „cicibanima” kako ovde nazivaju decu mlađu od 10 godina, pa izdavač ovaj društveni vrući krompir mirne duše prebacuje na pleća zbunjenih roditelja uz priloženo „uputstvo” koje je kao „tezgu” odradio socijalni radnik, umesto mnogo pozvanijih psihologa ili pedagoga. Razlog?

Socijalni radnik je i inače angažovan u društvu koje volonterski pomaže osobama sa duševnim tegobama, među kojima je depresija najčešća u savremenom, brzom, beskompromisnom kapitalističkom okruženju, pa školski sistem dopušta da on „obradi” temu koja postaje aktuelna čim deca iskorače iz obdaništa.

Prema podacima Evropske komisije, čak 27 odsto Evropljana tokom života oboli od nekog oblika duševne bolesti, a depresija je u razvijenom svetu tu najčešći uzrok. Umesto da, proporcionalno porastu ovog problema, raste i interesovanje stručnjaka, odnosno zajednice da uzroke otkrije i pokuša da ublaži, da o bolesti otvoreno progovori u cilju njenog suzbijanja, pošto je utvrđeno da je uzrok socijalni a ne u psihi pojedinca, dešava se obrnut proces. Slovenački stručnjaci tvrde da je Slovenija primer kako se ta tema izbegava i tabuizira. Potencijalni pacijenti kao i, posledično, depresijom „napadnute” porodice, o svojoj muci teško progovaraju i traže lek, jer se boje stigme, prezira okoline koja u obolelom pojedincu vidi opasnost a ne žrtvu otuđenog društva.

Jasno je da je razgovor o svakom obliku duševne bolesti, a posebno o depresiji, obojen dozom sramote, osećajem nemoći i strahom od nepoznatog koju oboleli i njegovi bližnji teško savladavaju. To je motiv da se u Sloveniji po pitanju otkrivanja i lečenja „depre” koja kosi roditelje, a naročito populaciju žena i majki koje su pod ogromnim pritiskom karijere i očuvanja porodice – uključe i dečje slikovnice, do sada pošteđene teških, traumatičnih tema.

„Deca ionako više nisu imuna na tegobe koje su ranije pogađale isključivo odrasle”, otkriva Bogdan Dobnik, autor priloga o „depri za pionire”, između ostalog i zato što su „pod teškim pritiskom škole koja u skladu sa novim društvenim poretkom zatire solidarnost, a stimuliše animalnu kompetitivnost još od vrtića pa nadalje, kroz ceo sistem”. Tako u opštoj populaciji čak 10 odsto slovenačke dece danas ima psihosocijalne poremećaje zbog kojih su podvrgnuta „specijalnom tretmanu stručnjaka”.

Moguće izlečenje

Istraživanja otkrivaju da se jedna trećina dece roditelja koji imaju mentalne probleme takođe razboli, pre ili kasnije. Kod druge trećine dece utvrđene su „umerene psihičke teškoće”, koje su prolaznog tipa i koje prođu uz „odgovarajuću stručnu pomoć”. Ta deca su na meti onih koji se brinu za duševno zdravlje naroda, jer spadaju u „rizičnu grupu” koja bi morala da dobije posebnu podršku u užem (porodica) i širem (vrtić, škola…) socijalnom okruženju.

Kako bi društvo postiglo klimu za hvatanje u koštac sa ovom vrstom fenomena, pošlo se u preventivnu akciju koja bi trebalo da „smanji uticaj negativnih faktora koji utiču na razvoj duševnih poremećaja”. Tako je Slovenija prionula na osmišljavanje programa koji „moraju da neutrališu uticaj negativnih faktora i da podstiču uspostavljanje mehanizama zaštite, kako kod jedinke, tako i u društvu, u celini”.

„Da bismo deci pomogli u kritičnom stanju u kome može da se nađe njihova psiha”, upozorava Dobnik, „roditelji moraju da im na odgovarajući način objasne šta se u porodici dešava”. Tu roditelje dopunjavaju učitelji, vaspitači, psiholozi, pedopsihijatri i socijalni radnici. Sve da bi mlađarija shvatila da su depresija, ali i ostale duševne patnje plod modernih vremena i da je „depru”, isto kao telesne bolesti – moguće lečiti Antidepresivima.

Svetlana Vasović-Mekina

Izvor: Politika

Da,to je strasno.Kad neko u porodici izgubi oslonac, a treba da ga pruzi nekom drugom.To je nemoguce.Depresija je ozbiljan problem,ali izleciv.