Šta će nama film o Milevi Ajnštajn?


Miloš Jovanović dr Miroslav Ilić
Gornji naslov je često pitanje koje nam postavljaju ljudi kada saznaju da smo počeli sa radom na snimanju filma o Milevi Marić. Čime je to zaslužila devojka iz bogate porodice austro-ugarskog činovnika, rođena u Titelu, zaljubljena u matematiku? Šta je to ona ostavila iza sebe i po čemu je to ljuti pamte, sem po tome što je ona bila žena jednog od najslavnijih umova čovečanstva?
Odgovor na sva ta pitanja je vrlo jednostavan: priča o životu Mileve Marić je priča o nama. Ona je ogledalo svih naših uspona i padova, hrabrosti, lucidnosti, strahova, tužnih ljubavi, naših nerazumevanja sa velikim svetom, ali i naše želje da budemo deo tog istog civilizovanog sveta. Priča o Milevi je dokaz da velike ideje ne poznaju naciju, veru i pol i da samo velika ljubav stvara velika dela. Hodajući u senci između novog i starog sveta, između modernog i tradicionalnog, između ljubavi i mržnje, između snova i surove stvarnosti, Mileva nam poručuje da nade ima samo za one koji hrabro prihvate sve izazove svog vremena.
I dok je astrofizičar Stiven Hoking u Engleskoj poštovaniji od fudbalera Bekama, Mileva Ajnštajn je kod nas dobila samo počasno mesto u nazivu ulica u gradovima, u imenima ženskih grupa, i satisfakciju na čisto simboličkoj ravni. Njeno ime stoji bez stvarne pozitivne identifikacije u širokom krugu ljudi i u životu naroda željnog iskoraka iz zaostalosti u trci sa drugima. U filmu o Milevi Ajnštajn želimo da na videlo iznesemo anonimni istorijski svet da bi se osvestio Milevin značaj u našem kolektivnom sećanju.
Naša namera da snimimo film o Milevi Marić (udatoj Ajnštajn) takođe je još jedan od mnogih pokušaja da se objasni Ljubav. Među mnogim, naravno nikad potpunim, a još manje verovatnim definicijama ljubavi, možda bi se na osnovu ovog filma mogla napraviti analogija sa najpoznatijom fizičkom formulom na svetu E=mc2, ako bismo, kao kakvi fizičari duha, postavili to ovako: Ljubav = Izbor x Sudbina. 2. Iz ove se formule odmah vidi da ljubav uopšte ne zavisi od onih koji izabiraju jedno drugo, jer je to uslov koji se pretpostavlja, dakle, ljubav ne zavisi od zaljubljenih, od onih individua koje se sretnu nekom čudesnom promisli, od njihovih tela, suza, oblika i uobrazilje. Ljubav zavisi od slučajnosti izbora. Kao kad se u Cirihu na Politehničkom fakultetu sretnu mladi Albert Ajnštajn, Jevrejin nemačkog porekla, koji se odrekao militantnog okruženja nemačke aristokratije pred nadolazeće ratove i nešto starija Mileva Marić, prva žena u klasi prestižne visoke škole, koja je sa sobom u daleki svet iz svoje rodne Bačke ponela tamburicu i srpske junačke pesme. Iz gornje "ljubavne" jednačine vidi se još i to da za ostvarenje ljubavi ta sudbina, u vrtlogu jednog uzavrelog vremena, zbliženi školom, muzikom, opsednutošću fizikom i napredovanjem, a još više razdvojeni geografijom, roditeljima, poreklom, veroispovešću i naročito polnom razlikom, mora imati kvadratni koeficijenat. Mora to biti velika vrednost. Kao svetlost! Kao brzina svetlosti! Jer, kao brzina svetlosti u originalnoj formuli, koja je apsolutna u svim sistemima, tako i sudbina mora biti ljubavi naklonjena do granica apsolutnog. Sve ispod toga - ukazuje da ostvarene ljubavi neće biti. Pogotovo Albertove i Milevine. Ima samo izbora i sudbine.
Ovaj film je, dakle, priča o sudbini jedne od najvažnijih ljubavi dvadesetog veka. O ljubavi dva blistava uma, o ljubavi koja je donela novo shvatanje sveta, svemira, kretanja planeta, koja je pretpostavila i zamislila nove energije pre nego što su one dokazane. Na kraju - paradoksalno, ovo je priča o nemogućnosti vrhunskog razuma da pobedi svoju biologiju. Uspenje Mileve Marić od hrome, talentovane matematičarke i ambiciozne studentkinje fizike do Ajnštajnove muze i osobe kroz koju su filtrirane njegove nove teorije, mnogo je lakši nego put od ljubavnice do njegove zakonite supruge i žene koja će izneti njihovo potomstvo. A sudbina je htela da se to dogodi istovremeno. Za nju - fizika, makar i nova, revolucionarna, jeste mnogo manje od dece i porodice, o kojoj brine kao supruga, kao majka, kao ćerka i kao sestra. Za njega - ideje, fizika, karijera, muzika i politika cionizma stoji iznad urednosti, konvencionalnosti i lomatanja po vozovima što voze ka dalekim, krvavim frontovima. Ni Mileva mu to nije zamerila, pa zašto bismo onda mi. Nemamo pravo da kvarimo jednu veliku ljubav prepunu slatkih tajni, niti da te njene tajne javno ispričamo. Da je ona to htela, imala je dovoljno vremena i mnogo načina da nam ih kaže.
Ideja filma sugeriše Milevinu tragičnu krivicu koja je bila već odavno zapisana u njenoj majčinskoj utrobi, u njenim genima i nesreći srpskog naroda u austrougarskoj državi. Ona je nije mogla izbeći ni povlačeći se u sopstvenu senku, u stanje neživota, jer je tu bio Tete, Albertovo i njeno dete, koji je nosio sve njihove paradokse, podsećajući je do poslednjeg časa da se od životne tragedije ne može pobeći. Posle Mileve i Alberta ostaje samo jedan novosadski most, idejno delo njihovog starijeg sina Hansa, tačnije rečeno, ostaju samo stubovi tog mosta i vizija da će se u jednom drugom sistemu, svemiru, u nekim drugim vremenskim i prostornim koordinatama sresti ponovo njih dvoje, Albert i Mileva, a sudbina će imati kvadratni koeficijenat. Nada da će ispod Petrovaradinske tvrđave ponovo biti sagrađen Hansov most na kom će se, makar nakratko, opet sresti Mileva i "šašavi Marićev zet". Sigurno će imati neku lepu reč jedno za drugo.
Da li je njihova veza bila osuđena na propast, poput uzleta "lepe epohe" s početka prošlog veka koja se završila jadno, svetskim ratovima i destruktivnom atomskom bombom? Nije li njihova veza označila najbolji trenutak čovečanstva, a raskid - najgori? Nije li par Mileva-Albert prava metafora tog vremena koje se proteže do savremenosti?
Autori su reditelj i stručni konsultant budućeg filma o Milevi Marić