Ajnštajnov raj


   
   
Kaput, Nemačka - Ostao bi, da je mogao. Kao i mnogi drugi, Albert Ajnštajn bio je jedan od velikih duhova koji su odredili vajmarsku eru u Berlinu tokom 1920-ih i njegovo bekstvo od nacizma bilo je tragedija i za njega i za njegovu zemlju. Sada, 50 godina posle naučnikove smrti i sto godina nakon objavljivanja njegove teorije relativiteta, Nemačka obeležava dostignuća svog izgnanog sina "Ajnštajnovom godinom" ispunjenom brojnim događajima.


Kuća u Kaputu



Kuća u Kaputu otvorena je četvrtkom, subotom i nedeljom od 10 do 18 časova, ali samo za unapred najavljene posetioce. Telefon je (+49 0331) 27 17 80. Ulaznica za odrasle košta pet evra; povlašćena cena iznosi tri evra.
   

Najdirljiviji od tih događaja, zato što je bio najličniji, bilo je nedavno ponovno otvaranje Ajnštajnove restaurirane seoske kuće u gradiću Kaput. Skromna drvena građevina jedino je bivše Ajnštajnovo stanište otvoreno za javnost u Nemačkoj i jedina kuća koju je izgradio za sebe. Tu se revolucionarni mislilac osećao najsrećnije tokom čitavog života provedenog na mnogim mestima.
"Moj raj nalazi se na jezeru što ga stvara Havel", napisao je jednom Ajnštajn svom rođaku Paulu Kohu, misleći na reku koja tokom dugačkim desetak kilometara povezuje Berlin, Potsdam i Kaput. "Čine ga samo šuma, pesak i miris borova." Ajnštajn je sagradio "kućicu" za svoju porodicu (njegovu drugu ženu, Elzu, i njene dve kćeri) na uzvišici iznad jezera Templin, polusakrivenu borovom šumom. Idila je, na žalost, trajala samo tri godine.
"Ajnštajnova kuća odražava sve mučne faze nemačke istorije u XX veku", kaže 67-godišnja Erika Bricke, bivša nastavnica umetnosti, koju je 25 godina proučavanja nasleđa gradića Kaput učinilo stručnim savetnikom za renovaciju. "Sada je krug zatvoren."
Godine 1929. Berlin je bio prepun proslavljenih arhitekata koji bi otišli i na kraj sveta da urade neki projekt za najčuvenijeg naučnika na planeti. Logičan izbor mogao je da bude Erih Mendelson, briljantni arhitekta i Ajnštajnov prijatelj, poznat posle 1921. kad je projektovao slikoviti planetarijum Ajnštajnova kula (samo pet kilometara od Kaputa). Ali, posao je dobio jedan nepoznati 27-godišnji arhitekta, Konrad Vahsman.
Vahsman je tada radio kao dizajner za najveću nemačku fabriku koja je proizvodila delove za drvene kuće. Jednog dana slučajno je pročitao da Ajnštajn želi da izgradi drvenu seosku kuću. Za samo par sati pronašao je Ajnštajnovu adresu u telefonskom imeniku, zakucao nenajavljen na vrata i ubedio Elzu Ajnštajn u svoje sposobnosti. Kada se sledećeg dana vratio da porazgovara i sa samim velikanom, Vahsman je već doneo nacrte za kuću.
Ajnštajn je na umu imao jednu solidnu brvnaru, ali ga je Vahsman ubedio da prihvati građevinu koja je imala oblik balona, bila jeftinija i koju je bilo jednostavnije izgraditi. Postavljena visoko iznad Kaputa, kuća je potpuno okružena drvećem izuzev uskog otvorenog dela koji joj omogućava pogled na jezero Templin. Na tamnoj boji dasaka bez čvorova odudaraju beli ramovi prozora i kapci. Čitava kuća napravljena je od severnoameričke Daglasove borovine - drveta koje je Vahsman izuzetno cenio zbog otpornosti na insekte i truljenje - ponegde premazane providnim lakom, a ponegde obojene svetlozeleno ili bledosivo. Posle 75 godina, drvena građa izgleda kao da je juče izišla iz pilane.
Skromnost kuće je dirljiva. Svaki od petoro članova Ajnštajnovog domaćinstva (Albert, Elza, Elzine kćeri i kućna pomoćnica) imao je jednu spartanski nameštenu spavaću sobu s nišom za krevet i ormarom. Sobe Alberta i Elze bile su pored kupatila u prizemlju; ostali su spavali na gornjem nivou. Mala kuhinja povezana je uskim hodnikom s dnevnom sobom - jedinim velikim prostorom u kući - koja se prema bašti otvara dvokrilnim francuskim vratima.
Ajnštajnova kuća otkriva predanost finim detaljima gotovo nalik na zen. Vahsman je uspeo da pokaže da se racionalna, industrijalizovana estetika "Nove objektivnosti" u dizajnu može postići u drvetu a da se pri tom ne žrtvuje umetnički ručni rad. Ipak, modernistička ubeđenja arhitekte nisu bila uvek zadovoljena. Ajnštajn je insistirao na krovu s nagnutim grebenima i odbio stolice od okruglih čeličnih cevi Marsela Brojera što ih je predložio Vahsman.
"Ova soba podseća me na monašku ćeliju jer u njoj ima samo ono što je neophodno", kaže Erika Bricke ulazeći u Ajnštajnovu sobu. Njegova radna soba u Kaputu imala je samo krevet, sto, policu za knjige i portret Mikelanđela, jedne od ličnosti kojima je Ajnštajn privatno bio izuzetno posvećen. Ali Ajnštajnova razmišljanja ni na koji način nisu bila podstaknuta samo usamljenošću. On je voleo boravak na otvorenom i, bilo da je brao pečurke u šumi iza kuće ili išao na duge izlete svojom omiljenom jedrilicom, um mu je uvek bio aktivan, i često vrlo daleko.
Ajnštajnovi su u toj letnjoj kući živeli od marta do novembra, vraćajući se u svoj berlinski stan samo kada bi krenuo mraz. Nisu koristili ni telefon ni radio. Svet - ili, tačnije, jedan njegov izuzetno ekskluzivan deo - morao je da dođe Ajnštajnu ako je želeo audijenciju. I svet je dolazio. Najčuvenija imena te ere, kao što su Maks Plank, Rabindranat Tagore, Hajnrih Man, Haim Vajcman i Kete Kolvic, dolazili su u Kaput da vide Ajnštajna, a neki su bili šokirani videvši kako ih toplo pozdravlja bosonog i u svojoj košulji za jedrenje. (Kada se Elza Ajnštajn požalila zbog njegove neformalnosti, Ajnštajn je rekao, "Ako žele da vide mene, tu sam. Ako žele da vide moju odeću, mogu pogledati u moj orman.")
Ajnštajn je, naravno, bio svestan političke oluje koja je rasla nad Nemačkom u ranim 1930-im. Njegov pacifistički i internacionalistički aktivizam nije se smanjio, uprkos desničarskoj agitaciji protiv njega i njegove "jevrejske nauke". Ali Kaput je ostao oaza sve do samog kraja. Ajnštajn je brinuo zbog Evrope, ali je nastavio da jedri, svira svoju violinu i radi; pored čitave hrpe eseja, napisao je osam naučnih radova o kvantnoj teoriji. Godine 1931, Ajnštajn je Vahsmanu - koji je takođe bio rado viđen gost u kući - napisao da se "nigde drugo i ni u jednoj drugoj kući nije osećao tako dobro i tako mnogo kod kuće".
Šestog decembra 1932, Ajnštajn je s Elzom napustio Kaput i otplovio za Ameriku. Bio je pozvan da drži predavanja na Kalifornijskom institutu za tehnologiju u Pasadeni. Bili su još u inostranstvu kada je u januaru Hitler došao na vlast. U reakciji na to, Ajnštajn je dao ostavku na sve svoje akademske položaje i odrekao se nemačkog državljanstva. On i Elza nikad više nisu kročili nogom u Nemačku.
Sledećih godina Ajnštajn je pomogao mnogim nemačko-jevrejskim izbeglicama da emigriraju u Sjedinjene Države, uključujući Konrada Vahsmana, čiji su majka, sestra i sestrić nestali u jednom nacističkom koncentracionom logoru. (Vahsman je postao uspešan arhitekta, radio je s Valterom Gropijusom i postao direktor Ilinojskog instituta za tehnologiju.) Ajnštajn je dobio kuću i doživotni položaj na Univerzitetu Prinston, ali se u svojoj novoj zemlji nikad nije osetio prilagođenim i u poslednje dve decenije života postao je izrazito povučen, naročito posle Elzine smrti 1936.
Nakon što je Ajnštajn napustio Nemačku, nacisti su brzo poharali njegovu kuću i ukrali sve što su mogli, uključujući njegovu jedrilicu. Elzine kćeri, koje su ostale u Nemačkoj, pretvorile su kuću u dom za jevrejsku decu koji je kraće vreme bio utočište od rastućeg antisemitizma u Berlinu. Nacistički gradonačelnik Kaputa slavio je 1935. kada je grad preuzeo kuću i isterao decu. Različite nacističke organizacije mladih koristile su je do Drugog svetskog rata, tokom kojeg su u malim spavaonicama bili smešteni prvo oficiri Luftvafe, a potom prisilni radnici.
Posle rata Sovjeti su se nadali da će se Ajnštajn vratiti u Nemačku, ali kad on to nije učinio kuća je bila izdavana brojnim privatnim stanarima. Tek 1979, na stogodišnjicu Ajnštajnovog rođenja, Akademija nauka Nemačke DR odlučila je da je pretvori u gostinsku kuću i uradila nešto neophodnih popravki. Tokom 1990-ih, nakon kolapsa NDR, pojavili su se problemi oko restitucije, ali su oni rešeni kad je dogovoreno da vlasnik 70 odsto imanja bude Hebrejski univerzitet Jerusalima (koji je i upravitelj Ajnštajnovog imetka), a da ostatak podele Ajnštajnovi naslednici. Godine 2001, kuća je bila ponovo zatvorena na četiri godine zbog restauracije, koju je dovršio arhitekta iz Potsdama Eberhard Lange.
Danas kuća u Kaputu ima nekadašnji izgled, ali je prazna. Od originalnih predmeta ostala je samo Ajnštajnova kada, jedini nepokretni deo koji niko nije uklonio tokom 75 godina. Svi drugi delovi nameštaja su ili nestali ili su otišli preko okeana. Ipak, sam Ajnštajn je delom kriv zbog nepostojanja ovih ličnih detalja. "U svojoj oporuci izjavio je da ne želi da bilo koje mesto gde je stanovao postane muzej", kaže Brickeova. "Bio je alergičan prema ideji da se podižu oltari u uspomenu na njega." Poštujući ovu želju, kustosi su rekonstruisali samo Ajnštajnov sto - koji je bio urađen pro Vahsmanovom nacrtu - i odlučili da kuću ubuduće koriste kao mesto gde će se sastajati gostujući naučnici i održavati seminari Ajnštajnovog foruma iz Berlina. Posetiocima je pristup dozvoljen tri puta nedeljno uz prethodno zakazivanje.
Erika Bricke brižljivo motri na događaje u vezi s kućom u Kaputu. Insistirala je da preživeli članovi doma za jevrejsku decu budu pozvani na ceremoniju ponovnog otvaranja i bila zgrožena kada su tokom renoviranja bili iskrčeni ostaci Ajnštajnovog voćnjaka. Seća se da je Konrad Vahsman 1979. došao u Kaput da poslednji put vidi svoje delo i da je pohvalio nemačke vlasti što su ga sačuvale, ali je tada sačinio dugačku listu sugestija za popravke. "Kada bi Vahsman mogao danas da vidi kuću, sigurna sam da bi bio srećan", kaže Brickeova, "zato što smo vodili računa o svim njegovim primedbama. Vratili smo kući njenu prvobitnu čistoću. Sada se samo nadam da će kuću ispuniti novi intelektualni život i da neće postati samo pomodno mesto za koktele." Internešenel herald tribjun