Velikom naučniku se najviše dopao Kalemegdan
Ajnštajn tražio posao u Beogradu
Autor: Branislav Krivokapić | 12.07.2009. - 00:01

Albertov posao u Uredu za duhovnu svojinu je vrlo dosadan. Da li bi u Beogradu ljudi naše vrste mogli nešto naći? Pristali bismo i da budemo nastavnici nemačkog jezika u nekoj školi – pisala je 1903. iz Berna Mileva Marić svojoj najboljoj prijateljici Heleni Kaufler-Savić.


„Šta bi bilo da se Ajnštajn zaposlio u Beogradu? Da li bi mala Srbija bila dovoljna scena za takvog genija”, pita se Helenin unuk, profesor Milan Popović, do kojeg smo došli tragom priče emitovane u emisiji „Ekskluzivno“ Mire Adanje-Polak. Profesora Popovića posetili smo u njegovoj kuću na Vračaru u kojoj su pre više od jednog veka boravili Mileva i Albert Ajnštajn. Helena Kaufler, rođena Bečlijka, Milevu Marić je upoznala na studijama u Cirihu, gradu u kom je prvi put srela i svog budućeg supruga Milivoja Savića, inženjera tehnologije iz Užica. Taj susret, seća se Popović, izrodio se u neverovatnu kombinaciju: deda, visok dva metra i težak 140 kilograma, i baka, visoka metar i po i teška jedva 50 kila. Ali, dobro su se slagali jer znalo se ko je komandant parade. Naravno – baka.

Najdraža Helena
Mileva i Helena ubrzo postaju najbolje prijateljice. Prvo pismo Heleni 1899. Mileva počinje sa „Draga gospođice Kaufler“, a već 1901. obraća joj se sa „Najdraža moja Helena“. I to je prijateljstvo potrajalo sve do Drugog svetskog rata. Od zapaljenja pluća izazvanog lošom ishranom Helena je u Beogradu umrla 1944, a Mileva je, izmučena problemima s mlađim sinom Eduardom, obolelim od šizofrenije, život završila 1948. u Cirihu, gde je i sahranjena na groblju Nordhajm.
Ajnštajn se nije zaposlio u Beogradu, ali je profesor Popović na osnovu prepiske svoje bake s Milevom i Albertom i mnoštva starih fotografija napisao tri knjige, a pisanje poslednje od njih – „Jedno prijateljstvo“, kako kaže, pomoglo mu je da lakše prebrodi rat i NATO bombardovanje. Zahvaljujući autentičnosti i visokoj dozi nepristrasnosti, knjige Milana Popovića, penzionisanog neuropsihijatra Instituta za mentalno zdravlje, bivšeg dekana Filozofskog fakulteta i redovnog člana Evropske akademije nauka u Salcburgu, predstavljaju dragocen doprinos istoriji svetske nauke.

Razvod pitanje života
Iz prepiske koja se odvijala u trouglu Mileva–Albert–Helena, Popović kao posebno značajna izdvaja dva pisma. U prvom iz septembra 1916. Ajnštajn njegovoj baki pokušava da objasni zašto je napustio Milevu (u to vreme već je imao novu ljubavnicu, rođaku Elzu Lovental, sa kojom se kasnije oženio). „Razdvajanje od Mice bilo je za mene pitanje života“, piše Albert u pismu Heleni. I izražavajući žaljenje zbog Milevine bolesti, dodaje: „Uprkos ovom mom interesovanju, ona za mene jeste i uvek će ostati amputiran deo tela.“
Ovakva terminologija, kaže Popović, pokazuje da se radi o afektivnoj nepodnošljivosti svojstvenoj teškim bračnim krizama. A hladno priznanje „odričem se i svojih dečaka“ potvrđuje da su potreba za stvaranjem i naučne vizije Ajnštajnu bile važnije i od njegovih najbližih.
Razlaz sa Albertom Milevu je bacio u tešku depresiju i gotovo totalnu oduzetost. Ali najbolja prijateljica joj je i tada pritekla u pomoć. Kao izbeglica u jednom selu kod Lozane Helena je, uz svoje dve kćerke i još tri sestričine, smogla snage da ode kod Mileve i preko leta kod sebe dovede njene i Albertove sinove – Hansa Alberta i Eduarda.

Milevina vizija
Drugo pismo koje Popović izdvaja kao važno ide u prilog tvrdnjama da je Mileva Marić, srpska matematičarka iz Titela, veoma doprinela ranim radovima jednog od najgenijalnijih ljudi 20. veka. Na samom početku poznanstva, dok su još jedno drugom persirali, Mileva je 1897. godine iz Hajdelberga Albertu napisala:
„Ja ne verujem da treba kriviti strukturu ljudskog mozga za činjenicu da čovek ne može da shvati beskonačnost. Čovek je to svakako u stanju ukoliko u svojim mladim danima, kada uči da percipira, ne bi tako surovo bio ograničen na zemlju, pa čak i više na gnezdo između četiri zida, namesto da mu bude omogućeno da izađe malo napolje u univerzum. Čovek je u stanju da u svojoj imaginaciji zamisli bezgraničnu sreću i trebalo bi da može da shvati i beskonačnost prostora. Ja mislim da je to čak mnogo lakše…“

Pristrasni biografi
Konstatujući da je Mileva znatno pre nego što je počela da živi sa Ajnštajnom razmišljala o problemima vezanim za beskonačnost, Popović zaključuje:
„Nezavisna, pametna, metodična, senzibilna, strasno predana nauci i visokocenjena od Alberta, ona sigurno nije predstavljala samo eho Ajnštajnove misli, pasivnog svedoka njegovog stvaranja.“
Najveći broj Ajnštajnovih biografa osporava bilo kakvu značajniju Milevinu ulogu u teoriji relativiteta, a za mnoge od njih Mileva je mračna i depresivna žena, što znatno otežava nepristrasno ocenjivanje istinskog naučnog značaja Mileve Marić. Profesor Popović, međutim, kaže da je Mileva sigurno bila darovita i hrabra žena koja Ajnštajnu nije samo kuvala kafu.

Jedina devojčica u razredu
– U svakoj školi u koju je išla Milena je bila najbolji đak. Kada je prešla u Zagreb, napisala je molbu Upravi kraljevske gimnazije, koja je bila isključivo muška, da joj dozvoli da pohađa časove matematike i fizike. I dozvolili su joj, pa je Milena bila jedina devojčica u razredu, zbog čega je često bila predmet podsmeha – kaže Popović.

Albertu se dopao Kalemegdan
Ajnštajnovi su 1905. boravili u kući Savićevih na Vračaru i zajedno s njima proveli nedelju dana na jezeru koje je postojalo u selu Kijevo kod Rakovice, gde su Milivoje i Albert voleli da veslaju.
– Ajnštajnu se jako dopao Kelemegdan. On je voleo da priča viceve i jako se trudio da stvori sliku o sebi kao nekonvencionalnom čoveku – kaže profesor Popović.

Izvor: Blic

Somborac,uvek opicen.