Америчка инквизиција у служби демократије

Технике које ЦИА примењује приликом ислеђивања притвореника осумњичених за тероризам
Контролисано и прописано мучење

Државни тужилац и министар правде САД Ерик Холдер покренуо је истрагу о техникама које ЦИА примењује приликом ислеђивања притвореника осумњичених за тероризам. У склопу те истраге, обелодањено је неколико меморандума Министарства правде претходне, Бушове администрације из 2002. и 2006. године, и неколико верзија извештаја Главног инспектора ЦИА. Скоро половина текстова и даље је зацрњена због тајности података. НИН преноси карактеристичне делове меморандума, са сајтова Њујорк тајмса и Вашингтон поста.

Пооштрене технике ислеђивања

• Чврст стисак ради привлачења паж ње подразумева да се притвореник чврсто стегне обема рукама, за обе стране оковратника, контролисаним и брзим покретом. Истим таквим покретом притвореник се привлачи ближе иследнику.
• Приликом примене технике бацања о зид, притвореник се прво привуче, а онда се нагло и снажно одгурне, како би ударио у флексибилан лажни зид, тако да лопатицама лупи о зид. Глава и врат су му фиксирани уроланим пешкиром да би се спречила повреда врата услед наглог покрета.
• Стисак лица користи се да би се имо билисала глава притвореника. Ис ледник отвореним шакама стеже притвореника за образе, пазећи да прстима не додирне очи.
• Шамар или увредљива пљуска наносе се шаком незнатно отворених и раширених прстију. Иследник својом руком остварује контакт са врхом браде притвореника и са доњим делом ушне шкољке, ресицом, с одговарајуће стране.
• Код примене технике „згрчен у сан дуку” притвореник се ставља у изолациони контејнер, обично мањи или већи сандук који је по правилу мрачан. Ако је реч о мањем сандуку, онда притвореник у њему не остаје више од два сата, док у већем сандуку може да проведе до 18 сати.
• Код примене технике затварања са инсектима користе се безопасни инсекти који се стављају у сандук у коме се већ налази притвореник у згрченом положају.
• Код стајања уза зид притвореник стоји четири до пет стопа удаљен од зида са ногама раскреченим отприлике до ширине рамена. Руке су му раширене и испружене испред њега и прстима се ослања о зид; цела тежина је на прстима. Притворенику није допуштено да промени положај руку или ногу.
• Код примене технике трајно напрегнутог положаја притвореник може бити натеран да седи на поду са ногама раширеним испред себе и рукама високо подигнутим изнад главе, или пак да клечи на поду нагнут уназад под углом од 45 степени.
• Лишење сна не сме трајати дуже од 11 дана.
• Примена технике симулације дављења (у голооточкој терминологији „шпанско пливање” - прим. прев.) подразумева везивање притвореника за клупу тако да су му ноге подигнуте у односу на главу. Глава притвореника је имобилисана а иследник му поставља крпу преко уста и носа, сипајући воду полако, контролисаним покретима, укупно до 15 кантинских чаша. На сваких 20 до 40 секунди притворенику се дозвољава да три или четири пута удахне ваздух; ова техника ствара код притвореника осећај гушења и дављења.
• Излагање буци, хладноћи, манипулација храном (нпр. искључиво течна исхрана), покривање главе или стављање повеза преко очију, везивање ланцима или оковима, свлачење до голе коже и стављање пелена спадају у помоћне технике. Пелене се стављају да притвореник не би ни у једном тренутку променио положај у коме је приморан да стоји или седи. Он све време треба да буде свестан да ништа више не може да контролише, па ни сопствено тело и његове функције и физиолошке потребе.

Правни оквир и тумачења

Да би се одговорило на питање може ли ЦИА законито да примењује „пооштрене техникe ислеђивања” приликом испитивања посебно вредних притвореника који су чланови Ал каиде и са њом повезаних група, мора се установити да ли су предложене технике у складу са (1) Законом о ратним злочинима, измењеним и допуњеним Законом Војне комисије из 2006. године; (2) Законом о поступању према притвореницима из 2005; и (3) захтевима заједничког члана 3 женевских конвенција.
После 2001. године дошло је до значајних промена у правним оквирима који се примењују на оружани сукоб са Ал каидом. Закон о поступању према притвореницима који је председник потписао 30. децембра 2005. године те је он ступио на снагу, забрањује примену „суровог, неуобичајеног (или) нељудског поступања или кажњавања које је забрањено Петим, Осмим и Четрнаестим амандманом на Устав САД” према било коме ко је у притвору владе САД, без обзира на локацију или на држављанство тог лица. (...)
Врховни суд је 29. јуна 2006. у предмету Хамдан против Рамсфелда утврдио да војне комисије које је председник САД основао ради суђења илегалним непријатељским борцима нису у складу са ратним правом, а да је заједнички члан 3 женевских конвенција део примењивог ратног права, будући да оружани сукоб са Ал каидом представља „конфликт који није међународног карактера”. Та судска одлука била је у супротности са претходном председниковом одлуком да заједнички члан 3 не треба да се примењује на оружане сукобе унутар националних граница са једном међународном терористичком организацијом као што је Ал каида. Одлука Врховног суда у вези са применом заједничког члана 3 увела је један правни стандард који се раније није примењивао на овај сукоб и који је сасвим ретко био тумачен у пређашњим сукобима.
У предмету Ирска против Уједињеног Краљевства (1980) Европски суд за људска права анализирао је пет метода које је Велика Британија примењивала приликом ислеђивања припадника Ирске републиканске армије: 1) затвореници су приморавани да неколико сати стоје раскречени уза зид, руку подигнутих високо изнад главe и ослоњених на зид, и ногу измакнутих у односу на зид, тако да су практично морали да стоје на прстима; 2) покривање главе затвореника тамном тканином током целог трајања испитивања; 3) излагање притвореника непрестаној гласној буци и шиштању током дужег временског периода; 4) онемогућавање притвореника да спавају; 5) подвргавање затвореника редукованој исхрани током боравка у притворској јединици. Европски суд није навео о коликим се периодима лишавања сна ради, нити у којој је мери била модификована исхрана притвореника. У сваком случају, Европски суд је закључио да су „у комбинацији те технике представљале нечовечно и понижавајуће поступање”, делом и због тога што су „код притвореника изазивале осећај страха, зебње, инфериорности, што је могло да их понизи и пољуља и вероватно да сломи њихов психички или морални отпор”.
ЦИА не предлаже да се користе све ове технике које је анализирао Европски суд. Када је реч о двема техникама које би могле бити заједничке - дуготрајном лишењу сна и манипулацији исхраном - Европски суд није изричито анализирао нити је донео иједан закључак о мерама безбедности којима су пропраћене британске иследничке технике. У британском извештају, који је објављен одвојено од пресуде Европског суда за људска права, наводи се да су британски званичници 1972. препоручили додатне мере безбедности које се примењују уз технику лишења сна; те мере подразумевају присуство лекара и његов надзор, слично поступцима који данас представљају интегрални део програма ЦИА. У пресуди ЕЦХР су, међутим, све те технике ислеђивања размотрене пре но што су примењене те препоруке.
Још је важније то што Европски суд није анализирао да ли би неки владин интерес могао пружити рационално оправдање за понашање које је овде предмет анализе - а управо је то правни стандард који налаже Закон о поступању према притвореницима (ДТА). Одсуство такве анализе одражава чињеницу да дефиниција „нечовечног и понижавајућег поступања” коју користи Европски суд има мало тога заједничког са америчким уставним начелима инкорпорираним у ДТА. Тумачење Европског суда знатно је шире од оквира у којима амерички судови тумаче наш Устав. Тако је, на пример, Европски суд закључио да такозвани „ефекат чекања у реду на извршење смртне казне” - године одлагања између изрицања смртне казне и извршења, до чега долази због жалби које осуђеници непрестано улажу, користећи све правне лекове - сам по себи представља нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање. Насупрот таквом тумачењу, Врховни суд САД рутински одбија да узме у обзир такве жалбе, а нижи федерални судови ту врсту жалби проглашавају неоснованима. Европски такође тумачи Европску конвенцију за заштиту људских права као документ који му даје за право да надзире услове у затворима. С обзиром на тако широка тумачења, Европски суд би лако могао да протумачи ове пооштрене технике ислеђивања, па чак и само постојање таквог програма ЦИА, као „сурово, нечовечно или понижавајуће” поступање по стандардима који су садржани у Европској конвенцији. Ипак, ми не сматрамо да тумачење стандарда људских права садржаних у Европској конвенцији које даје Европски суд за људска права (...) представља убедљив доказ о томе да ли се техникама ислеђивања ЦИА крши 5. амандман, па самим тим и ДТА.

Конвенција УН против мучења

Према Конвенцији УН против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих казни или поступака, „мучење” означава сваки чин којим се неком лицу намерно наносе велике патње, физичке или душевне, с циљем да се од њега или од неког трећег лица добију обавештења или признања, да се казни за неко дело које је оно или неко треће лице починило, или се сумња да га је починило, да се уплаши или да се на њега изврши притисак, или да се неко треће лице уплаши и на њега изврши притисак, или из било које друге побуде засноване на било каквом облику дискриминације, када такав бол или такве патње наноси службено лице или неко друго лице које делује по службеној дужности или на основу изричитог налога или пристанка службеног лица. Тај израз не односи се на бол и на патње које произлазе искључиво из законитих казни, неодвојиви су од њих или су њима изазвани.
У наведеној дефиницији подвлачимо речи „велике” (патње) и „намерно” (наносе). Члан 4 исте Конвенције обавезује све државе потписнице да акти „мучења” буду сматрани преступима по њиховом кривичном праву. Поред тога, чл. 16 Конвенције, потписнице се додатно обавезују да ће на „читавој територији која потпада под њихову надлежност забранити сва дела која представљају свирепе, нечовечне или понижавајуће казне и поступке који нису чинови мучења у оном смислу у ком је то дефинисано у првом члану”.
Конвенција против мучења примењује се у складу са резервама које су САД изнеле приликом ратификације. Како је Сенату објаснила извршна власт САД пре ратификације те конвенције, „члан 16 је ... шири од постојећег америчког права. Израз ’свирепо, нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање’ стандардна је формула у међународним инструментима и налази се у Универзалној декларацији о људским правима, Међународном пакту о грађанским и политичким правима, Европској конвенцији за заштиту људских права. У мери у којој је тај израз тумачен у контексту тих споразума, ’свирепо’ и ’нечовечно’ поступање или кажњавање отприлике одговара оном поступању или кажњавању које је у САД забрањено 5, 8. и 14. амандманом. ’Понижавајуће’ поступање или кажњавање је, међутим, тумачено као појам који може да обухвата и оно поступање које вероватно не би било забрањено америчким Уставом. (...) Зато се препоручује следеће тумачење: ’САД сматрају да израз ’свирепо, нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање’, онако како је употребљен у чл. 16. Конвенције, означава свирепо, неуобичајено и нечовечно поступање или кажњавање које је забрањено 5, 8. и/или14. амандманом Устава САД’.“
Кривични законик САД, у складу са Конвенцијом криминализује поступке мучења, прихвата дефиницију „мучења” садржану у Конвенцији (18 U.S.C. 2340-2340А). Конгрес је, међутим, додао и нову дефиницију „великих патњи, физичких или душевних”:
„Дуготрајна душевна патња која је проузрокована или је последица
(А) намерног наношења или претње наношењем великог физичког бола или патње;
(Б) ординирања или примена, или претње ординирањем или применом, супстанци које мењају ментално стање или других поступака срачунатих на озбиљно ремећење чулних опажаја или својстава личности;
(Ц) непосредне претње смрћу; или
(Д) претње да ће неко друго лице бити изложено смрти, великој физичкој или духовној патњи или ординирању или супстанци које мењају ментално стање или других поступака срачунатих на озбиљно ремећење чулних опажаја или својстава личности...”
Ове законске дефиниције у складу су са резервама које су САД изразиле приликом потписивања Конвенције против мучења.
Министарство правде никада није имало предмет у коме би гонило због примене мучења (КЗ САД одељак 18, чл. 2340) и не постоји судска пракса на коју би се могло позвати у тумачењу те одредбе. Канцеларија главног правника (OLC) предочила је Министарству правду резултате својих истраживања заснованих на компаративној анализи америчког и међународног права у лето 2002. и у јулу исте године добила је од OLC прелиминарни сажетак елемената који чине то кривично дело. Наводи се такође да „неки поступци могу бити свирепи, нечовечни или понижавајући, али још увек не морају изазвати патњу или бол оног интензитета који је неопходан да би могли бити сврстани у ред дела из члана 2340А.” OLC ту описује неопходни ниво нанесеног бола:
„Физички бол који одговара мучењу мора по интензитету бити еквивалентан болу којим је пропраћена тешка физичка повреда, као што је престанак рада неког органа, оштећење телесне функције па чак и смрт. Да би душевни бол или патња одговарали мучењу у смислу члана 2340, они би морали проузроковати знатну психолошку штету дужег трајања, на пример, морали би трајати месецима, па чак и годинама.”
Установљено је такође да је, како би нешто представљало кршење чл. 2340, потребно да наношење велике патње или бола буде „прецизни циљ” оптуженог лица. OLC је сем тога закључио да потреба за самоодбраном може оправдати примену методa ислеђивања који би иначе, да нема самоодбране, представљали кршење чл. 2340А Кривичног законика САД. Ова анализа OLC делом се руководила судским одлукама донетим на основу Закона о заштити жртава мучења (TVPA). Ипак, закључује OLC, сви ти случајеви показују да су „само поступци који су по својој природи екстремни били предмет накнаде у грађанским парницама поведеним због мучења” (Меморандум правног саветника Беле куће, стр. 22-27). Из свих тих разлога, закључено је да методи ислеђивања који не представљају кршење чл. 2340 аутоматски не представљају ни кршење Конвенције против мучења, те никако не могу спадати у надлежност Међународног кривичног суда.
Укупно узев, „фаза” примене пооштрених техника ислеђивања „не може трајати више од неколико дана, највише 30 дана”. Те технике се користе „према потреби”, и не морају бити примењене код сваког притвореника вишег ранга.

Смернице и обука

ЦИА је све технике пројектовала тако да буду безбедне. Важно је нагласити да она те предложене технике ислеђивања није створила полазећи од празног листа папира, већ је сваку од тих техника направила прилагођавањем оних које се већ користе у америчкој војној обуци у оквиру програма SERE (акроним речи које означавају преживљавање, избегавање, отпор и бекство). Програм SERE пројектован је ради упознавања америчких трупа са техникама ислеђивања којима би могли бити подвргнути ако их непријатељи заробе и служи обучавању војника за одупирање таквим техникама. Овај програм пружа емпиријске доказе да су примењене технике безбедне. Захваљујући томе што је стотине хиљада припадника војног особља деценијама подвргавала варијантама техника о којима је овде реч, војска је стекла обимно искуство у вези са медицинским и психолошким последицама примене таквих техника.
Све технике које овде разматрамо могу примењивати само они припадници ЦИА који су обучени за њихову примену. Та обука је од кључног значаја - предложене технике нису намењене широј примени, нити је предвиђено да их примењују млади и необучени припадници ЦИА јер би ту могло доћи до погрешне примене или до злоупотребе. Просечна старост иследника ЦИА овлашћеног да примењује ове технике износи 43 године, а многи међу њима имају дипломе и виша академска звања из психологије. Сваки иследник који примењује ове унапређене технике обучен је на курсу који траје око четири недеље (више од 250 часова обуке) и за који на крају добија сертификат. Он потписом потврђује да је разумео и усвојио сва прописана правила и ограничења и да ће их се строго придржавати. Иследник ради под непосредним надзором искусних стручњака, пре но што добије дозволу да сам води ислеђивање. Сваки иследник је претходно подвргнут разним психолошким тестовима како би се на минимум свела опасност да он евентуално злоупотреби ту технику. Предвиђене процедуре су такве да јемче да сви иследници савршено добро разумеју начин пројектовања и сврху примењених техника, а подразумева се да ће технике примењивати у складу са овлашћењима и прокламованим циљевима.
Смернице и обука од суштинског су значаја за успех и интегритет сваког подухвата, посебно када је он у оперативном, политичком и правном смислу оволико сложен колико је сложен Програм за притварање и ислеђивање ЦИА. DCI је у јануару 2003. године одобрио званичне „смернице о условима заточења притвореника ЦИА” и „смернице о ислеђивању”. Курсеви су почели у новембру 2002. године.
Потврђено је да примена ових поступака и техника на курсевима није довела до појаве дуготрајног бола, а само мали број полазника осетио је негативне психолошке последице које су биле привремене. Од 26.829 полазника курсева обучаваних од 1992. до краја 2001. године у оквиру програма SERE за ваздухопловство, само 4,3 посто полазника тражило је контакт са психолозима. Од тих 4,3 посто, свега је 3,2 посто повучено из програма услед неког психолошког разлога. Према томе, од свих обучаваних полазника, само њих 0,14 посто повучено је из програма из психолошких разлога. Поред тога, иако је већ назначено да није детаљно анализиран рад свих студената који су похађали ову обуку, изражено је уверење да та обука није проузроковала никакве дугорочне психолошке последице. Закључак се темељи на разговорима са полазницима по завршетку обуке. Чињеница је, уосталом, да иако ова врста обуке мора бити изузетно стресна да би била делотворна, само је мали број студената одлучио да се због те обуке и званично жали. Од 10.800 полазника курса у последњем анализираном периоду, ниједан није упутио жалбу Конгресу. Главном инспектору ЦИА послато је само једно писмо, и то од човека који је курс похађао пре 20 година, у коме су изражене недоумице у вези са могућим психолошким последицама такве обуке.
Што се тиче симулације дављења, постоје усмене информације да морнарица и даље користи ту технику у обуци својих кадрова. Психолози који имају богато искуство у примени ове технике у морнаричкој обуци нису упознати ни са једним примером значајнијих дугорочних последица по ментално здравље. Извесно је да је та техника готово стопостотно ефикасна у том смислу да подстиче на сарадњу. Особа која је обавила инспекцију навела је да је десет до дванаест пута присуствовала примени технике симулације дављења у морнаричкој обуци. Сваки пут резултат примене те технике била је сарадња испитаника, без наношења икаквих повреда нити трајних психичких последица полазнику.
У литератури нема емпиријских података о ефектима примене ових техника, с изузетком лишавања сна. Није неуобичајено да неко 72 сата не спава а и даље постиже изванредне резултате у визуелно-просторним моторичким задацима и краткорочним тестовима памћења. Иако има појединаца код којих то може изазвати халуцинације, такве психотичне симптоме готово увек осете људи који су и раније, пре но што им је онемогућено спавање, имали сличне епизоде. Студије дуготрајног лишавања сна нису указале ни на какве психозе, деконцентрисаност, губитак емоција, појаву халуцинација или параноидних идеја. У једном случају, чак и после 11 дана лишености сна није уочена психоза ни неко трајно оштећење мозга; заправо, код тог појединца сва осећања су враћена скоро у нормалу после само једне проспаване ноћи.
Бол и патња

Држање за главу, односно за лице и примена других техника чији је основни циљ привлачење потпуне пажње притвореника не подразумевају никакав физички бол. Кад таквог бола нема, очигледно је да се не може говорити о великој физичкој или душевној патњи. Дуготрајни напрегнути положаји и стајање уза зид могу проузроковати мишићни замор. И у једном и у другом случају реч је о дугом стајању или седењу, односно клечању у једном истом положају. Међутим, бол који се јавља код мишићног замора није довољног интензитета да би се сврстао у „велику патњу, физичку или душевну” сходно закону, нити се, упркос непријатности коју притвореник осећа, може рећи да је тај бол неиздржив. Из тих разлога, закључујемо да те технике проузрокују нелагоду која далеко заостаје за постављеним стандардом велике патње, физичке или душевне.
Слично томе, иако изолациони сандуци (и мали и велики) јесу неудобни јер њихова величина ограничава кретање, они ипак нису толико мали да би појединац у њима морао искључиво да седи (мањи сандук) или да стоји (већи сандук). Консултовани медицински стручњаци нису указали на то да ограничено трајање боравка у тим сандуцима у згрченом положају проузрокује неки значајнији бол. Из тих разлога, не сматрамо да се за примену ових сандука може рећи да проузрокује бол таквог интензитета да се он може повезати са тешком физичком повредом.
Ову оцену не мења ни ситуација када се у један од тих сандука убаци инсект. Колико ми схватамо, у сандук се не убацује стварно опасан инсект. Према томе, иако убацивање тог инсекта може проузроковати узнемиреност и дрхтање човека који има фобију од инсеката, оно се свакако не може повезати са физичким болом.
Што се тиче лишености сна, јасно је да онемогућавање спавања не доводи до велике патње у смислу закона. Мада то може изазвати извесну нелагодност, као што је умор или непријатност коју човек осећа кад му је тешко да држи очи отворене, све те последице престају чим појединцу буде дозвољено да спава. Према томе, примена ове технике не представља кршење члана 2340А.
Чак и оне технике које подразумевају физички контакт између иследника и појединца не доводе до великог бола. Шамар и ударање о зид пропраћени су мерама које јемче да се бол неће чак ни приближити том траженом нивоу. Код симулације дављења, иако притвореник може осетити страх или панику коју изазива осећај дављења, физички бол се не јавља. Израз „бол и патња” онако како је употребљен у чл. 2340 најбоље је схватити као јединствени појам, а не као два различита појма „бол” на једној и „патњу” на другој страни. Симулација дављења која уопште не наноси бол нити има било какве стварне последице, не може, по нашем мишљењу, представљати „наношење велике патње, физичке или душевне”. Чак и ако бисмо законски текст рашчланили тако да разлучимо „патњу” од „бола”, не би се могло рећи да симулација дављења проузрокује „патњу”. Једноставно, то је једна контролисана акутна епизода, која не траје довољно дуго да би се уопште могло говорити о патњи.
Да би нека техника могла бити сврстана у законски преступ морала би постојати конкретна намера да се нанесе велика физичка или душевна патња. У том смислу конкретна намера је саставни чинилац бића наведеног кривичног дела. Ако таквог елемента нема, онда не може бити ни оптужбе за мучење. На основу информација којима располажемо, верујемо да они који примењују ове технике немају конкретну намеру да нанесу велику физичку или душевну патњу. Циљ ових техника није изазивање великог бола. О томе сведочи пре свега стално присуство лица која су похађала медицинску обуку и овлашћена су да прекину испитивање у било ком тренутку, ако закључе да здравствени разлози то налажу. Особље има богато искуство у примени свих тих техника јер је реч о техникама које се примењују на курсевима у оквиру програма SERE.
Коначно, не може се говорити ни о постојању конкретне намере да се проузрокује велика душевна патња. Да би се испунио стандард дуготрајне душевне патње или дуготрајних менталних последица, потребно је да тај бол, односно патња, трају и неколико месеци па чак и година после аката који су извршени над притвореником. Нема доказа за постојање овог елемента. Сем тога, ако појединац који обавља ислеђивање чврсто верује да поступци које он примењује, сваки понаособ или сви заједно, неће проузроковати дуготрајне менталне последице, онда не можемо говорити о постојању конкретне намере, неопходне за ово кривично дело. Он те технике примењује у доброј вери да последице неће бити тешке ни трајне. Консултовани стручњаци за ментално здравље указују на то да се психолошки утицај неког понашања може проценити само ако се има на уму целокупна психолошка предисторија датог појединца и ако се води рачуна о његовом тренутном менталном стању. Што је појединац здравији, то је мања вероватноћа да ће било који од ових поступака или низа поступака довести до дуготрајних психичких последица.

Како је прописано
Женевске конвенције, заједнички члан 3.

У случају оружаног сукоба који нема карактер међународног сукоба и који избије на територији једне од високих страна уговорница, свака од страна у сукобу биће дужна да примењује бар следеће одредбе:
1) Према лицима која не учествују непосредно у непријатељствима, подразумевајући ту и припаднике оружаних снага који су положили оружје или су онеспособљена за борбу услед болести или ране, лишења слободе или из било којег другог узрока, поступаће се, у свакој прилици, човечно, без икакве неповољне дискриминације засноване на раси, боји коже, вери или убеђењу, полу, рођењу или имовном стању, или коме било другом сличном мерилу.
У том циљу забрањени су и забрањују се у свако доба и на сваком месту, према горе наведеним лицима, следећи поступци:
а) повреде које се наносе животу и телесном интегритету, нарочито све врсте убиства, сакаћења, свирепости и мучења;
б) узимање талаца;
ц) повреде личног достојанства, нарочито увредљиви и понижавајући поступци;
д) изрицање и извршавање казни без претходног суђења од стране редовног установљеног суда и пропраћеног свима судским гарантијама које цивилизовани народи признају за неопходне.(...)

Приредила и превела
Љиљана Недељковић
Извор