Ahajski savez

Sadržaj
1 Istorija
2 Uređenje
3 Kraj saveza
4 Zaključak

Istorija

Poreklo Ahajskog saveza vuče korene iz V i IV veka pre nove ere. Istorijski izvori navode da su gradovi Ahaje (Peloponeza) suočeni sa napadima pirata, pribegli zajedničkim merama borbe protiv njih. Drugo svojstvo zajedništva bilo je zajedničko obožavanje boga Zevsa u hramu u Egijumu. Grad Egijum će kasnije imati važnu ulogu i prilično je lako izvući zaključak da uzrok tome leži jer je to bilo mesto obožavanja Zevsa .

Savez je imao učešća u suprotstavljanju makedonskom osvajanju Grčke i uspeo je da se održi u periodu posle osvajanja, kao i posle Aleksandrove smrti. Oko 288. godina pre nove ere savez je raspušten od strane grčkog kralja-diadoha Antigona Gonate pošto je prestavljao političku opasnost. Ali to nije trajalo dugo. Podstaknuti zauzetošću kralja, ponovnim usponom Sparte, kao i bogatim donacijama Ptolomeja i bogatih avanturista-Ahajaca savez je obnovljen ponovo u periodu posle 280. godina pre nove ere.

Naredni period, pod vođstvom stratega Aratusa, označiće kako teritorijalnu ekspanziju saveza tako i stvaranje unutrašnjeg jedinstva i institucija koje u mnogo čemu nalikuju federalnim. Treba napomenuti da su polisi zadržali praktično neokrnjenu unutrašnju suverenost (bar na početku), a savez je držao monopol nad ratom i spoljnom politikom. Nesumnjivo je da su određene karakteristike i iskustva ovog saveza preteče kasnijih federalnih obeležja udruživanja.

Uređenje

U vreme procvata Ahajskog saveza, zajednički centralni zakonodavni organ bila je skupština koja se sastajala u Egijumu na tri dana u proleće i jesen (nalik današnjim prolećnim i jesenjim zasedanjima parlamenta) - da bi donela zajedničke zakone i izabrala magistrate. Na njoj su mogli govoriti svi građani iz gradova-saveznika stariji od 30 godina, ali prilikom glasanja svaki grad je nosio samo jedan glas. Ovo je bitno iz dva razloga.

Prvi, što se ovim obeležjem ova skupština predstavlja kao organ predstavništva gradova-članica, a ne samih građana. Pošto nije bilo druge skupštine, ovo pokazuje da stepen ujedinjenosti nije bio toliki da dovede do prave zajedničke, demokratske skupštine gde bi glasali građani.

Drugi, što ovo ukazuje na jednakost članica, koja je bila apsolutno poštovana.

Ovo je prednost ovog saveza (za razliku od ranijih, gde su želje članica za hegemonijom razdirale jedinstvo) koju će dve hiljade godina kasnije pisci Federalističkih spisa spominjati. I ne samo to već će je smatrati neophodnošću prave federacije.

Drugi organ koji se spominje je veće od 120 članova iz svih gradova (prisutno načelo participacije), koje je obavljalo više funkcija, od spoljnopolitičke do, možemo reći, ustavno-sudske. U nadležnosti tog veća je bilo izricanje kazne prekršiocima pravila saveza kao i rešavanje sporova. Detalji o svim funkcijama kao i primeri rada nisu nam poznati ali se i iz ovoga mogu izvući neki zaključci. Ovo centralno telo nije zadiralo u pitanja unutrašnjeg uređenja gradova, što ukazuje na visok stepen autonomije konstituensa. I drugo, postojanje sudske funkcije, pored već prisutne zakonodavne, ukazuje na određeni stepen snage centralne vlasti.

Sledeći organ koji se spominje je jedno malo telo od 10 članova koje je predsedavalo skupštinom, čineći tako jedan prezidijum. Iako izvori nisu sasvim jasni, daju osnova za zaključke da je ovo telo ličilo na jednu vrstu federalne vlade u kojoj su određeni članovi bili zaduženi za određene resore.

Poslednji značajniji organ koji se spominje je strateg, koji je nominalno imao vojnu kontrolu. Izvori pak pokazuju da je potpuna kontrola nad vojskom članica bila upotpunjena i velikom civilnom vlašću. Strateg je imao pravo veta na predloge podnete skupštini, a u kasnijem periodu je gotovo preuzeo monopol nad zakonodavnom inicijativom. Ovo ukazuje na prilčno jaku centralizaciju ali takođe i na slabljenje demokratskog načela i jačanje personalne vlasti, što nikako nije u skladu sa federalnim načelima.

Druga obeležja koja ukazuju na federalizaciju su to da se u članicama koristio zajednički novac i još bitnije – da su se zajednički zakoni zaista i primenjivali, nekad menjajući već postojeće gradske. Razlog ovoga nije ležao u razvijenoj federalnoj jurisdikciji sa posebnim organima u članicama. Slično konfederacijama, polisi su ove zakone primenjivali samostalno. Razlozi njihove uspešne primene su ovde nešto drukčiji: polisi su imali poverenja u zajedničku vlast, želeli su da ostanu pod odmbrambenim kišobranom, a uz to komandovanje vojskom im je bilo oduzeto. Bez vojske nema mnogo mogućnosti za odupiranje. Dalje, doneti zakoni nisu bili brojni i nikada, svesno, nisu zadirali u osnove uređenja polisa.

Kraj saveza

Upravo u ipak nesputanoj unutrašnjoj suverenosti polisa leži i uzrok kraja saveza. Vremenom su raskoli povodom političkih pitanja postali brojni, često potpirivani sa strane (Rim). Centralna vlast pokazala se nedoraslom da spreči to i održi koheziju. To će na kraju dovesti do pada saveza pod Rimljane, koji će surovo kazniti vođu otpora – grad Korint. Odavde je u Federalističkim spisima izvučen dalekosežni zaključak da su federacije mnogo sklonije unutrašnjim raskolima članica, nego opasnostima uspostavljanja centralne diktatorske vlasti.

Zaključak

Zaključci analize bi mogli biti sledeći: sa stanovišta ciljeva, u savezu je prevashodni cilj bio uspostavljanje čvršćeg jedinstva radi odbrane i jačanja vojne moći. Sa stanovišta razloga, istorijski su nesumnjivo u prednosti. Duga tradicija je ovde bila uzrok izbora gotovo federalnih odnosa. Geografski, privredno i etnički (mada je građanstvo tada bilo blisko naciji) ovde ne bi bilo razloga za federaciju, već pre za unitarizaciju.

Sa gledišta merila federacije, primetno je da se načelo suprematije federalne države ovde teško realizovalo zbog netaknute unutrašnje suverenosti članica, zbog centralnih organa koji nisu bili dovoljno definisani, ni skloni da koriste mogućnosti koje su imali.

Načelo participacije jeste bilo prisutno, pre svega u zajedničkom veću, ali će to biti značajno smanjeno usled porasta moći inokosnog stratega.

Načelo autonomije je u savezu ekstremno naglašeno i vuče konfederalizmu. Nedostatak federalne jurisdikcije i unutrašnja nezavi-snost polisa ukazuju da se ovde pre može govoriti o državnoj suverenosti polisa a ne o njihovoj autonomiji.

Iako je imao ozbiljnih mana, ovaj savez je ukazao na neke osnovne pravce razvoja federalizma, poput zajedničkih organa, participacije i zajedničkih zakona. Velika prednost bila je jednakost članica, ali velika mana bila je nesloga, koju nedovoljno razvijeni federalni organi nisu mogli da spreče.


Ovaj savez nije uspeo da prevaziđe svoju prvobitnu vojnu ulogu (u kojoj je bio relativno uspešan) i sazda prvu pravu federalnu državu. Ali iskustva i pouke saveza su ostale.

Izvor: Wikipedia