Agorafobija je prvo oznacavala strah od otvorenog prostora,medjutim danas se pod pojmom agorafobije podazumeva skup strahova,u vezi sa javnim mestima,otvorenim prostorom,mnostvom ljudi i ubedjenjem da na takvom mestu,u slucaju napada  i iznenadnog onesposobljavanja,ne bi bili u stanju pobeci ili potraziti adekvatnu pomoc.Cesce se javlja kod zena,zapocinje u periodu adolescencije ili u ranoj fazi odraslog uzrasta.Pocinje sa ponavljanjem panicnih napada.
Napad panike je snazna i iznenadna reakcija,pracena telesnim i psihickim simptomima.Izaziva ih nagli skok adrenalina u organizmu,kada covek oseti ugrozenost.Zbog povecanog nivoa adrenalina,javljaju se simptomi:
-vrtoglavica,nesvestica,lupanje srca,osecaj nedostatka vazduga i gusenje,mucnina,preznojavanje(narocito dlanova),podrhtavanje tela,strah od gubitka svesti,nastanka infarkta,gubljenja razuma i smrti. 
Osobe koje se bore sa ovim simptomima,agorafobije i panike,nemaju cesto hrabrosti da otvoreno govore o problemu.Odlucila sam podeliti svoja iskustva,jer sam imala ovaj problem...i uz dosta truda,podrske uspela da se izborim...

Nezgodno...

Nezgodno i veoma neprijatno..I za osobu koja ima sve to i za okolinu,pre svega porodicu.

http://forum.burek.com/agorafobija-t485907.html
http://forum.burek.com/napadi-panike-t511089.html
http://forum.burek.com/anksioznost-t529479.html

---

Drago mi je.  Odnosno, drago mi je što si odučila podeliti iskustva ne što si imala problem. 
Ovo je malo "wikipedijski" napisano. Reci nam, kako si uspela da se izlečiš od ovoga i kako si se osećala? 
Majka mi boluje od agorafobije, u pravu si, ljudi često nemaju hrabrosti da otvoreno govore o ovome.

Napisano je najkrace moguce,jer da sam krenula detaljnije...potrajalo bi.Posluzila sam se sa udzbenikom iz moje srednje skole  Sve je krenulo iznenada.Tada sam jos isla u skolu,jedan dan ostala kuci,drugi dan...Izgovori su bili da imam dosta da ucim.Prvo je sestra primetila da nesto ''ne stima'' i pokusala da razgovara sa mnom,a zatim  isa roditeljima.Ja sam osecala neopisiv strah i pri samoj pomisli da izadjem van.U pocetku je jedina opcija da ja izadjem iz stana,bila sa nekim od poverenja.Sa nekim ko ce uvek biti uz mene,u slucaju da mi se nesto desi.Krenula sam kod jednog psihijatra,ali prosto nismo ostvarili neki dobar odnos.Zatim kod skolskog psihologa...jer problem me je jako ometao u skolovanju,gomila izostanaka,propustene vezbe,napadi straha i u samoj skoli.Vecina nije imala razumevanja za mene,sto profesori sto ostali djaci.Kad sam postala svesna da moj problem nije mali i da ne ide sve kako treba,odlucila sam da se borim i zadnjim atomom snage.Pronasla sam lekara kod koga sam isla naredne dve godine.Bilo je tesko,priznajem...ali samo upornost,saradnja,volja i hrabrost pre svega.Pitajte sve sto vas zanima,rado cu odgovoriti

Kad ti postave pitanje ljudi koji nisu imali razumevanja, a verovatno su ti ga postavljali dosta puta: "Strah od čega tačno?"
Šta si im odgovarala?

Sa tim pitanjem sam se veoma cesto susretala.I jako je tesko odgovoriti na njega.Ne susrecu se ljudi sa tim svaki dan...prosto morala sam naci nacin da to stanje objasnim,najlakse...Odgovor je strah od izlaska van,velikih guzvi..''strah od straha''.Da ce mi se nesto desiti ako izadjem,recimo pascu u nesvest,a bicu sama,ko ce mi pomoci??Dozivecu infarkt jer osecam nedostatak vazduha i stezanje u grudima...iz toga proizilazi strah od nemoci i smrti.Strah od toga da ce me ljudi,u slucaju napada,posmatrati kao ludu osobu.To je kao zacarani krug,iz kog u tom momentu ne vidis izlaz osim da ostanes na sigurnom mestu tj.u kuci,misleci da ces tako resiti problem..Verovali ili ne,najvece nerazumevanje sam dozivela u skoli,od strane profesora i ucenika

ti moraš kod psihologa u dom zdravlja koji će ti dalje dati potrebna uputstva. Ovo o čemu pričaš ne leči se samo od sebe.

Jesi li se uplašila od silovanja, neuspeha u školi, osećaja odbačenosti? Svašta je moglo da izazove tvoju reakciju sakrivanja i bežanja, ali pomoć moraš da potražiš u domu zdravlja.

Pomoc sam davno potrazila,sve to je dugo trajalo....oko 4-5.godina.Na svu srecu to je sve sada iza mene,jer sam uspela da prevazidjem problem,savladam strahove i nastavim normalno da zivim.Naravno da se ne leci samo od sebe i ne prolazi preko noci.Toga sam bila svesna od samog pocetka.Strah od neuspeha u skoli razvio se naknadno,jer sam znala da prosto ne mogu bez podrske sve da postignem,zatim i strah od odbacenosti...Prosto sam osecala da ljudi izbegavaju bilo kakav kontakt sa mnom,u fazonu ''ma pusti,vidis da je luda''...Prozivela sam dosta stresnih situacija jos kao mala,i svi strahovi su se vremenom samo ''talozili''u meni..Na kraju je preseljenje iz male sredine u veliki grad,bilo okidac za sve sto ce se desavati...

Sim, reče devojka da se uspela izboriti već. 


Da, verujem.
Iracionalne strahove je teško objasniti zbog...  pa, zato što su iracionalni.
Većina ljudi imaju osnovu za neki strah... razlog, objekat opipljiv i stvaran.
Kod iracionalnih je malo teže.
Samim tim što je teško objasniti, stvara se uverenje i novi strah da će te neko posmatrati kao ludaka, pa onda nerazumevanje ljudi i mišljenje da se foliraš, naravno i ceo taj iracionalni strah ubrzava otkucaje srca, otežava disanje i iz toga novi strah da ćeš umreti... strah za strahom... kao što reče vrzino kolo.
Teško bogami.

Pa šta bi poručila ljudima koji se još uvek bore protiv agorafobije i koji su još uvek na početku te borbe?