Agencija za SIS :: Film ~ Pozoriste ~ Televizija

Naš govor,
naš ponos
Daliborka MILJKOVIĆ, 25. mart 2007

SA "Spiridonom", "Rozom", "Gišom Čoljkom", "Nerandžom" i drugim likovima iz popularne serije "Agencija SIS", Zoran Davinić, advokat i pisac se druži ceo život. Prihvatio se teškog zadatka da sve njih ovekoveči i da na humoristično-satiričan način bude hroničar naših dana. Mišljenja o njegovom stvaralaštvu su podeljena. Pojedinci imaju najviše primedbi na jezik kojim se govori u seriji. Davinić, pak, smatra da je to način da "oboji život onakvim kakav jeste".
- Pojedini smatraju da ne treba negovati iskvareni srpski jezik. Međutim, televizija ne neguje takav jezik - ona samo želi da na pravi način, kroz jezik kojim govore likovi u stvarnom životu, oboji to govorno područje odakle potiču - kaže Davinić. - Oni zaboravljaju ili ne znaju, ali pre bih rekao da zaboravljaju, da su i mnogi poznati svetski pisci u svojim književnim delima, kada je to bilo potrebno, upotrebljavali jezik lokalne sredine. Recimo, Šekspir u pojedinim svojim delovima koristi lokalni, a ne književni jezik. Bora Stanković i Sterija takođe su to činilo. Setimo se serije "Malo misto", u kojoj smo imali lokalni splitski...
NAVIKE
DAVINIĆ ipak smatra da je pogrešno uporno insistiranje na lokalnim govorima. Po njemu, veliki je promašaj kada se duh ili duhovnost svodi samo na upotrebu tog jezika. Taj govor mu pomaže da oslika likove, ali i da kroz priču o Vlasotincu i Vlasotinčanima da presek duha srpskog duha. Ne trudi se da to bude obojeno samo vlasotinačkim mentalitetom niti govori samo o Vlasotinčanima kao nečemu što ne postoji nigde drugde. Smatram, objašnjava dalje naš sagovornik, da Vlasotinčani imaju mnogo mana, možda čak i više nego što ih imaju u nekim drugim sredinama. Zato pokušavam da, kroz taj humor, ukažem i da na neki način utičem na njihovu svest da se nađu u toj priči i da poprave nešto svoje.
Iako je, kako smatra Davinić, pojam negativnosti relativan, on ipak može da izdvoji nekoliko negativnih crta svojih komšija. Na prvom mestu stavlja nejedinstvo, zatim da više poštuju došljake od ljudi iz svoje sredine; prisutna je zavist, kao po onoj vlasotinačkoj "u tuđega tatka pogolema p..." Ali, Davinić kaže da se sve to može sresti i u drugim delovima Srbije i da je ustvari serija predstavlja ne samo Vlasotince, nego Srbiju u malom.
- U svakom mestu tipa Vlasotinca ima duhovitih priča i doživljaja, ima interesantnih ljudi, ali nema onih koji to zapažaju i koji to mogu da prenesu na papir. Likovi i priče iz serije su u velikoj meri verodostojni. Vrlo malo ima priča koje su plod mašte. Gradim priču na osnovu jedne rečenice koju sam zapisao ili čuo o nekom čoveku ili nekom događaju.
Giška Čoljka je jedan moj prijatelj iz detinjstva. Veoma je duhovit. Glumac je u amaterskom pozorištu. Interesantan mi je kao lik, i baš je takav kakvim ga "slikam" u seriji. Povezao sam ga Dalmatinkom Mare, i sad zbog toga ima problema sa svojom ženom. Zamera mi što sam baš njemu namenio Dalmatinku.
TUŽBA
SPIRIDON je tipičan Vlasotinčanin starog kova. S jedne strane domaćin koji brine o svojoj imovini, ali je dobordušan i nije zao. Voli žene, dakle pravi Vlasotinčanin. Davinić kaže da ga pojedinci zovu kada se prepoznaju u seriji, i da još uvek nema naznaka da li će ga neko tužiti. Interesantna je tužba za klevetu, koju je pre desetak godina podneo legendarni vlasotinački brica "Žika Bidža". Umesto da dobije odštetni zahtev, Žika sada dva puta mesečno šiša Davinića.
- Tužio me je što sam u svojoj knjizi prepričao jedan naš razgovor. Dok me je šišao, sa nostalgijom mi je govorio kako se lepo i gospodarski živelo pre Drugog svetskog rata. Njegova majka je nosila kinesku svilu, otac engleski štof, a on najbolje cipele. Nagovorili ga mangupi da sam od njega napravio državnog neprijatelja koji kritikuje vlast. Tužba je propala, ali smo ostali prijatelji.
- Milsim da veliki broj mesta ima svoju priču o Jevrejima koje su domoroci pobedili u cicijašluku. Kod nas se priča da smo im merili težinu jajeta... - kaže Davinić. - Vlasotinčanke ne bije samo glas da su zavodnice, jer one to i jesu. Realno gledajući, pripadaju redu najlepših. Pravi su reprezenti srpske lepote. Lepe su i promućurne. Davinić otkriva da će se u seriji oriti i svadbene pesme i da će se ambijent proširiti i na jednu kafanicu. Planira se velika fešta, upravo u Vlasotincu, povodom proslave stote epizode. Žali što Vlasotinčani ne umeju da ovu popularnost bolje iskoriste u turističkom smislu.
- Uzdam se u predsednika opštine Srđana Šušulića da će uspeti da ipak nešto pokrene. Ovo je jedinstvena prilika jer sada već mnoge interesuje "gde je to Vlasotince". Nijedna čaršija nije imala tu priliku da godinu dana, svake večeri, bude na malom ekranu i u žiži javnosti.

HUMORISTA
ZORAN Davinić je član Udruženja književnika Srbije od 1996. godine, i do sada je napisao tri knjige: "Rupa do rupu", "Meni se svađa", "Minđuša od cvetnih grana", zatim pozorišni komad "Nikad se ne zna", a kratke humorističke priče objavljivao je u "Ninu", "Politikinom zabavniku" i "Ježu".
Dobitnik je tri Zlatne kacige na Međunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu i Gran pri za scenario na Turniru duhovnosti. Najvećim uspehom, ipak, smatra što ima ćerke Violetu i Anđelku i unuka Savu.

Izvor: Novosti