Srbija nedavno nije uspela da pred redovnim sudom u Londonu ospori nadležnost Međunarodnog arbitražnog suda i tako izbegne izvršenje odluke Majkla Prilesa, arbitra iz Australije. Priles je sam a ne, kao što je uobičajeno, veće trojice sudija - presudio Srbiji. Po toj presudi a zbog neizmirenih ugovornih obaveza za iznajmljivanje satelita EROS A i EROS B vlada državne zajednice Srbija i Crna Gora (a sada samo Srbije) duguje izraelskoj kompaniji „Imidžsat internešnal NV“ 36 miliona evra. Umanjenje duga sa 44,9 na 36 miliona evra nastalo je tužnim spletom okolnosti. Naime, posrednik Džefri Štajner, menadžer „Kamira krik korporejšna“ preminuo je od kancera uoči početka arbitraže, 24. maja 2006. godine. U procesu se ispostavilo da je njegova provizija iznosila oko 8 miliona evra, to jest skoro 20 odsto ukupne vrednosti nikad neostvarenog ugovora!?

Prvi na udaru u ovom satelitskom skandalu, ponovo je Prvoslav Davinić, nekadašnji ministar odbrane SCG koji se za vreme ministarskog mandata sukobio i izgubio u borbi sa Mlađanom Dinkićem, liderom svoje stranke, G17 plus. Po Izraelcima, odluci arbitara, domaćih medija i kritičara, Davinić je 4. juna 2005. godine u Parizu potpisao sporni dokument zbog čega mu se sada i pred domaćim sudom priprema optužnica. Čak i Davinićevi advokati su svesni da sudbina njihovog klijenta najviše zavisi od toga da li će se pregovarački tim srpske vlade nagoditi sa Izraelcima i kompenzovati satelitski skandal kupovinom izraelskog oružja i vojne opreme koja je visokokvalitetna, ali joj je takva i cena – visoka.

Na sastanku u Parizu, u prostorijama „Imidžsata“ , sa Davinićem je bio i Svetozar Marović, tadašnji šef države. Upravo Marovićev potpis, kao predsedavajućeg VSO, stoji na odluci od 6. juna 2005, u kojoj piše: „Usvaja se Informacija o nacrtu ugovora za korišćenje satelita zakupom sa kompanijom IMAGESET INTERNATIONAL N.V... “ A zatim: „Savet ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao kupca i ugovorenu stranu, zastupaće kompanija YUGOIMPORT-SDPR, Beograd“.

Međutim, Marović je kao i većina glavnih aktera u ovom skandalu ostao, zasada, nem. I nije Marović jedini koji ćuti. Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike a nekad i član Saveta ministara SCG, nije se oglasio, kao ni Boris Tadić, predsednik Srbije. Kako je kabinet lidera Srpskog pokreta obnove i nekadašnjeg ministara inostranih poslova SCG rekao, Vuka Draškovića je uhvatila tako jaka prehlada (grip) da je otkazao dve promocije svoje knjige „Doktor Aron“ i nije u stanju da za NIN sastavi dve-tri rečenice o satelitskom skandalu. Bez komentara su i Artur Kol, izraelski ambasador u Beogradu i Stevan Lilić, profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, a on je pred Međunarodnim arbitražnim sudom bio pozvan kao svedok „Imidžsata“.

Uvidom u dokumente NIN je našao da trag ove srpsko-izraelske nagodbe počinje pre arbitraže. U pismu, Naom Zafiri, potpredsednik „Imidžsata“ za marketing i prodaju, traži od Jafe Ben-Ari, tadašnje izraelske ambasadorke u Beogradu, da „na ministra finansija, ministra nauke Popovića i predsednika Tadića izvrši pritisak kako bi ispunili obaveze iz ugovora, i kako bi se sastali sa nama [„Imidžsatom“] da bismo ih uverili da ovo nije dubiozan dogovor već da projekat može značajno doprineti napretku zemlje“.
Pismo je zanimljivo i zato što se navodi da je „ovaj projekat predstavljen Tadiću, sadašnjem predsedniku Srbije, tokom njegovih poseta Izraelu – još na početku, kada je bio ministar komunikacija, a i kasnije, kao ministru odbrane.“
Naom Zafiri je navode iz ovog pisma potvrdio i 6. maja 2009, svedočeći pred Međunarodnim arbitražnim sudom. Tom prilikom rekao je: „U oktobru mesecu 2005, ministar finansija [Mlađan Dinkić] stupio je u vezu i sastao se za izraelskom ambasadorkom u Beogradu... Ona mi je prenela kako je ministar za finansije postavio pitanje Sporazuma i kako on želi da se postigne konačno rešenje sa ’Imidžsatom’... Početkom novembra 2005, predsednik Srbije, gosp. Boris Tadić, učinio je posetu Izraelu. Ja sam pokušao da ugovorim susret sa njim radi unapređenja nezvaničnih izvora. Nisam bio u stanju da se sastanem s njim, već samo sa njegovim zamenikom. Tom prilikom dao sam mu kopiju Sporazuma. Upoznat sam sa činjenicom da se Srbija obavezala da Sporazum bude držan u tajnosti u odnosu na ostale zvaničnike te da njegovo očigledno postojanje bude obelodanjeno tek u novembru 2005. kada dokument bude predstavljen gosp. Tadiću. Ovo nije tačno. Ministar za finansije Srbije je ranije inicirao razgovore (preko izraelske ambasade) početkom oktobra 2005, bez ikakvog nagovora naše strane, i mi njemu tom prilikom nismo predočili Sporazum. Isto tako, u jesen 2005. gosp. Bensahel mi je preneo kako je vodio razgovore sa relevantnim ljudima u vladi državne zajednice, koji su mu rekli kako Ministarstvo finansija zna za Sporazum i kako želi da pronađe način da se prebrode finansijske poteškoće.“

Jedini izuzeci koji su o satelitskom skandalu, ovih dana, javno govorili su: Miodrag - Mile Isakov, bivši ambasador u Izraelu, zatim Dragan Šutanovac, ministar odbrane i donekle Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Isakov je za „Blic“ naveo trag na Mlađana Dinkića i naglas je rekao kako se neko iz vlasti u aferi „Satelit“ ugradio za 20 miliona evra, da „neko nije hteo ni da pokrene istragu protiv Davinića“ i da od 2006. godine obaveštava Vladu o kompromisnim ponudama Izraelaca. Za Šutanovca je epilog procesa pred sudom u Londonu neočekivan. A uz to i ne vidi „na koji je način moguće da država dođe u situaciju da duguje toliki novac, a da neko ko je zloupotrebio službeni položaj još nije pozvan da odgovara što je to učinio“. Ali kada je Šutanovac rekao da je Vojska Srbije spremna, ukoliko postoji mogućnost da na ime izgubljenog spora Srbije o zakupu satelita sa izraelskom kompanijom, dobije u kompenzaciji proizvode vojne industrije Izraela, mnogi su se zamislili. Dinkić se najpre jedio na one što su rekli da je povukao bar jedan potez koji je promenio ishod celog slučaja, ali je ubrzo podržao predlog ministra Šutanovca da se sa Izraelom „izvrši neko poravnanje i da se taj novac iskoristi za kupovinu nečega što je potrebno našoj vojsci“.

Ako Vlada nije u nekim pregovorima sa „Imidžsatom“, zašto bi ministri javno govorili o kompenzaciji sa Izraelcima? A građani Srbije ima da otplaćuju 36 miliona evra na ime duga.

Objavljeno u nedeljniku NIN br 3099, 20.maj 2010. godine

Intervju: Prvoslav Davinić, bivši ministar odbrane SCG

Svakog dana očekujem poštara. Oni moraju da dignu optužnicu protiv mene, ja sam žrtveni jarac. Ali moju karijeru i integritet ne može niko da naruši, i to me čini mirnim

U ovaj ponedeljak NIN je, od ranog jutra, pokušavao da dođe do Prvoslava Davinića, bivšeg ministra odbrane SCG koji je, dan pre, u nedelju uveče, doputovao sa suprugom Marijom iz inostranstva, ali ne sa njujorškog Menhetna „gde mu se ćerke baškare u kućerinama“. A, Davinići, jednostavno, nemaju dece. Posle dužeg, višečasovnog premišljanja, eksministar Davinić rešio je da progovori, ekskluzivno za NIN. Ostalo je samo da u Sremčici nadomak Beograda, dok je padala noć, pronađemo njegovu kuću u Ulici gorskog cara 32, koju ni taksista pomoću GPS nije uspeo da pronađe. Srećom, tu su Davinićeve komšije... Razgovor zapodevamo uz „američku kafu“ sa medom. Naš domaćin, sportski obučen, ali vidno uznemiren zbog “satelitskog skandala”, ovako počinje: “Odmah ću vam reći. Ugovor nije potpisan! Obavezujući ugovor nije potpisan! Ta arbitraža u Londonu je jedan skandal. Čitava ova medijska buka digla se zato što treba da se napravi sporazum sa Izraelcima da se izvrši kompenzacija, i, lično smatram da tu postoje određeni interesi.“

Na čije to interese mislite?
- Na interese pojedinaca! Zna se, priča se uveliko po Beogradu da su Izraelci nudili deset odsto onome ko izdejstvuje da se od naše zemlje naplati ova suma. Da li naplata sume bez ičega ili da se kompenzuje naoružanjem, svejedno. Ali, ponavljam, Izraelci su nekom obećali deset odsto.

Jesu li nudili vama deset odsto?
- [smeh, kratak, nervozan] Ne, od mene su bežali kao od nekog zla jer znam istoriju događaja. Ali, za početak ovog razgovora važno je reći da je Vrhovni savet odbrane dva puta razmatrao to “satelitsko” pitanje i doneo odluku o nabavci satelita, pa je u skladu s tim, dato ovlašćenje meni, ministru odbrane, da preduzmem potrebne radnje u cilju obezbeđivanja tog satelita.

Ko je bio u Vrhovnom savetu odbrane, u tom trenutku?
- Na čelu Vrhovnog saveta odbrane nalazio se Svetozar Marović, predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora, Boris Tadić kao predsednik Srbije i Filip Vujanović, predsednik Crne Gore. To je telo koje je vrhovni organ odlučivanja u oblasti bezbednosti. Znači, to telo je donelo političku odluku da je SCG potreban satelit iz bezbednosnih razloga.
Na osnovu čega je doneta odluka o iznajmljivanju satelita na deset godina, a što bi Srbiju koštalo 44,9 miliona evra?

Da li je postojalo neko ekspertsko mišljenje?
- Kako da ne. Od 2002. godine četiri, pet delegacija iz vojske, generalštaba je odlazilo u Izrael i tamo razgovaralo sa predstavnicima firme“Imidžsat internešnal”.

U spisima koje su Izraelci dostavili Međunarodnom arbitražnom sudu nalaze se imena svih tih generala, stručnjaka naše vojske koji su sa njima razgovarali od 2002, 2003. i 2004. godine. Zatim, nastaje jedna mala pauza, kada se formira državna zajednica Srbija i Crna Gora, a potom su razgovori nastavljeni u Parizu time što je predstavnik izraelske firme ponudio da nastavimo razgovore i da će nam obezbediti podršku NATO-a da mi dođemo do te satelitske tehnologije.

Kada je to bilo?
- Novembra meseca 2004. godine. To je moj prvi susret sa predstavnicima izraelske kompanije...

Sa kim ste imali sastanak, sa Štajnerom?
- Jeste sa Džefrijem Štajnerom i nekolicinom drugih ljudi. Mislim da je bio i Naom Zafriri iz “Imidžsata”. Bilo ih je troje ili četvoro. Napravili su nam malu prezentaciju od deset minuta i dogovoreno je da dođu u Beograd i da naprave jednu veliku, ozbiljnu prezentaciju ljudima iz Generalštaba vojske...

A gde je bio taj sastanak? U prostorijama „Imidžsata“ ili negde drugde?
- Ne, ne, ne, oni su došli u pariski hotel gde smo mi odseli.

Koji hotel?
- Tja, ne mogu da se setim. To je jedan reprezentativni hotel gde Francuzi smeštaju svoje važne goste. Ja sam bio u poseti ministarki odbrane, a Marović Žaku Širaku, predsedniku Francuske. Po povratku, i to je vrlo značajno, podneo sam izveštaj Savetu ministara. Ali, to se nigde ne pominje. U istrazi uporno ističem, ali niko ne uzima u obzir, da smo u decembru tražili od Predraga Markovića, predsednika Skupštine, da sazove Odbor za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije.

Ko to mi?
- Ja, Branko Krga, načelnik Generalštaba i general Milan Zarić, načelnik službe bezbednosti. Dali smo presek bezbednosne situacije na Kosovu i u vezi sa tim obavestili skupštinski odbor da imamo nameru da nabavimo satelit upravo radi očekivanih problema koje možemo da imamo sa proglašenjem nezavisnosti Kosova. Znači, skupštinski odbor je bio obavešten. Januara meseca dolazi delegacija izraelskog „Imidžsata“ i vrši prezentaciju u Ministarstvu odbrane gde je bilo negde oko 15 ljudi iz Generalštaba, službi bezbednosti, tehničkih i drugih stručnih službi i time je taj deo posla bio završen. Onda se nekoliko meseci vode pregovori i dobijam obaveštenje da je napravljen neki nacrt ugovora te odlazim u Pariz i potpisujem taj nacrt ugovora.

To je bilo 28. februara i 1. marta 2005. godine. Nakon toga vraćam se u Beograd i na sastanku Vrhovnog saveta odbrane podnosim izveštaj i u zapisniku stoji: “VSO prihvatio izveštaj ministra Prvoslava Davinića o prethodnim razgovorima sa predstavnicima NATO i drugih zemalja i podržava aktivnosti Ministarstva odbrane na uključivanju SCG u sistem satelitske kontrole prostora.” Dakle, dobio sam podršku od Vrhovnog saveta za to. To je bilo 8. marta 2005. godine, dakle, nekoliko dana posle sastanka u Parizu. Nakon toga, 12. aprila, tu odluku potvrđuje i Savet ministara...

Ko tada čini Savet ministara?
- Uf, bilo ih je šest, sedam, osam...

Vuk Drašković...
- Da, Vuk je bio ministar spoljnih poslova, a tu su, pored mene, bili još Rasim Ljajić, Marović, zatim iz Crne Gore Ivanović, ministar za ekonomske odnose... Oni na sednici Saveta ministara od 12. aprila usvajaju informaciju o potrebi uključenja u sistem satelitske kontrole i konstatuju da treba zadužiti Ministarstvo odbrane da realizuje planirane aktivnosti na uključivanje SCG u sistem satelitske odbrane a u skladu sa odlukom Vrhovnog saveta odbrane.

Šta se dalje dešava?
- Vrlo značajna stvar! Nailazimo na teškoće da te finansijske aranžmane obezbedimo jer se Ministarstvo finansija ne slaže, ne daje nam saglasnost da brzo prodamo vojnu imovinu koja je vredna dve milijarde evra, a od koje smo mogli da platimo ne samo to nego i druge stvari.

Ko je ministar finansija u tom trenutku?
- [smeh, ali srdačan] Mlađan Dinkić.

Šta se zatim dešava?
- Dolazimo do zaključka da mi ne možemo da obezbedimo sredstva... U tim razgovorima Marovića sa Labusom i mojim sa Labusom i Dinkićem, dolazim do zaključka da oni nisu spremni da ta sredstva daju za bilo kakvu kupovinu za vojsku. Nije Dinkić u toj fazi rekao: “Ne možete da uzmete satelit!”, nego je rekao: “Ne možemo da prodamo vojnu imovinu dok ne rešimo pitanje statusa vojne imovine!”

Da li taj stav, istovremeno, iznosi i Labus ili samo Dinkić?
- Samo Dinkić.

A kako se drži Labus? Rezervisano?
- Labus nije hteo da se meša u pitanje prodaje vojne imovine, ali nije bio protiv nabavke satelita. Onda mi u VSO i vladi dolazimo do zaključka da postoji jedan dobar način – “Jugoimport SDPR”. On trguje naoružanjem. Razgovaramo sa direktorom Stevanom Nikčevićem da mi njemu ustupimo određenu količinu naoružanja i da on za te pare omogući da zakupimo satelit.

Čija je to ideja?
- Ideja je došla iz kabineta predsednika Marovića. On je pisao Nikčeviću, a ovaj mu je odgovorio da se sa time slaže.

Imate li to pismo?
- To pismo se pojavilo u arbitraži, ali nisam skupljao dokumentaciju na takav način... Ali, do tog pisma se može doći. Moraću da ga nabavim za suđenje koje mi predstoji. [smeh]

Znači, posao preuzima Nikčević?
- Da. VSO usvaja odluku, Informaciju o nacrtu ugovora za korišćenje satelita zakupom sa kompanijom “Imidžsat internešnal”. Savet ministara kao kupca i ugovornu stranu zastupaće kompanija “Jugoimport-SDPR”.

Kog je to datuma i ko je u delegaciji?
- Tu odluku donosimo 2. juna 2005. godine u jutarnjim časovima, a te večeri sedam u avion za Pariz u popodnevnim časovima. U „delegaciji“ smo samo Marović i ja. Marović je došao drugim avionom iz Crne Gore u Pariz, jer je imao zdravstvenih problema, znate ono kada su ga izujedale pčele. U subotu je, dakle, bio na pregledu, u nedelju se mi nalazimo sa predstavnicima “Imidžsata” i sa tim Štajnerom u njihovim kancelarijama i odmah smo im rekli: Gospodo, nažalost, nismo obezbedili sredstva na način na koji smo mislili, ali posao će, sa vama, dalje da vodi „Jugoimport“. Molimo vas da sada pošaljete vašu delegaciju na zvanične pregovore.

I kako su Izraelci primili tu vest?
- Moram da kažem da su bili dosta razočarani. Štajner i ostali, videlo se, uopšte nisu srećni.

A zašto ste vi, uopšte potpisali taj papir?
- To su me pitali i na arbitraži. [smeh]

I šta ste im rekli?
- Rekao sam im isto što ću i vama da kažem: “Bio sam malo naivan!” Potpisao sam papir, kao izraz dobre volje, i, ponavljam, to nije bio ugovor, već samo nacrt o namerama.

Izraelci su vam, dakle, poturili unapred pripremljen nacrt ugovora u jednom primerku i taj primerak je ostao kod njih?
- Jeste...

I u tom papiru, čiju kopiju nemate, piše da će se eventualni spor rešavati po engleskom pravu, zar ne?
- Tačno tako.

Zašto ste na to pristali?
- Marović i ja smo se konsultovali: možemo li da prihvatimo tako nešto? Obojica smo neki pravnici, ali, znate, to su finese koje ne možete da prelomite na licu mesta.

Tim pre to niste smeli da potpišete...
- U pravu ste. Ali, računali smo da će pravne službe „Jugoimporta“ to ispitati prilikom sklapanja ugovora.

Da li je Svetozar Marović stavio potpis na taj sporni nacrt ugovora?
Nije, nije bilo potrebe da to potpisuje i šef države...

On je izbegao potpisivanje ne bi li, kasnije, izbegao i eventualnu odgovornost?
- Zaista ne mislim da je to slučaj.

Rekli ste da ste bili malo naivni, zar ne mislite da ste ispali mnogo naivni?
- Da, bio sam mnogo naivan. Ali, tu je bio Štajner koji se izdavao za velikog prijatelja Marovića, Borisa Tadića, Srbije i Crne Gore. On je samo ponavljao: Slušajte, pa mi smo prijatelji. Eto, kada je bila reč o toj klauzuli o engleskom pravu, zaista vam pričam kako je bilo.

Štajner je trebalo da vam omogući i kontakt sa predstavnicima NATO saveza?
- Bio je dobar prijatelj sa generalom Džonsom, komandantom NATO snaga. I Džons i Štajner su bili gosti Marovića u Budvi. Ali, na kraju se pokazalo da je Štajner lagao, da je doveo Džonsa u Budvu ali mu nije rekao zbog čega ga dovodi, već samo da bi Džons koristio njegovom imenu. Mi smo imali podršku NATO, ali smo je dobili na drugi način, a ne zahvaljujući Štajneru. Ja sam direktno razgovarao sa Sheferom i našem Savetu podneo sam izveštaj o razgovorima u NATO u Briselu.

Očekujete li da se protiv vas digne i domaća optužnica?
- Da, svakog dana očekujem poštara. Oni moraju da dignu optužnicu protiv mene, ja sam žrtveni jarac! Razgovarao sam sa Radetom Bulatovićem, koga već godinama poznajem, odranije smo bili i kolege u ministarstvu. Kažem mu: Dobro, Rade šta misliš zašto mi ovo rade? Nemam nikakve privatne poslove, nikakvu firmu, nisam ni u kakvim upravnim odborima, ne poznajem srpske tajkune niti se sa njima družim, živim od penzije... Zbog čega ovakva hajka na mene? A on mi kaže: Pa, baš, zato što nisi vezan za tajkune, za neku partiju, zato ovako udaraju po tebi...]

Ali, čekajte, neće biti da ste, baš, toliko nezaštićeni! Zar nemate tihu logistiku od moćnih, pa i natovskih institucija, a i sedeli ste toliko godina u Ujedinjenim nacijama...
- Da, moju karijeru i integritet ne može niko da naruši, i to me čini mirnim.

Autori: Lidija Kujundižić i Dragan Jovanović
Objavljeno 20. maja 2010. godine u nedeljniku NIN br 3099

Satelitske državne tajne

Možda Vlada Srbije po hitnom postupku otvori „satelitske“ arhive, mada već ima nagoveštaja da će mnogi važni papiri o međunarodnoj arbitraži ostati državna tajna

Plan je da Vlada Srbija danas, 27. maja 2010. godine, skine oznaku državne tajne sa skandala zbog koga građani moraju da plate oko 36 miliona evra duga za zakup izraelskih satelita EROS A i EROS B koji ni vojska ni država nikada nisu koristile. Takođe, plan je i da Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde, bude šef vladinog tima koji će sa predstavnicima izraelske kompanije ImageSat International N. V. pokušati da se nagodi i da za pare koje dugujemo (po presudi Majkla Prilesa, sudije Međunarodnog arbitražnog suda u Parizu) ipak, neku, vajdicu dobijemo.

Za vikend je i Boris Tadić, predsednik Srbije, na televiziji objasnio kako je Vrhovni savet odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, a čiji je član i sam bio, raspravljao samo o potrebama da se zbog bezbednosnih rizika na jugu Srbije pribave satelitski snimci tog područja, ali da nije bilo reči ni o kakvim detaljima. Po Tadićevom mišljenju „o svemu drugom VSO nije imao ni kapacitet, ni pravo da odlučuje, već samo vlade, u to vreme Savet ministara SCG i Vlada Srbije. Kakvi satelitski snimci i kakvo angažovanje o tome je morala da odlučuje vlada, to jest VSO o tome uopšte nije govorio.” A o tome šta se kasnije dešavalo, odnosno da li postoji odgovornost članova VSO i Vlade Srbije, po Tadiću, trebalo bi da utvrdi istraga.

Prvi ko će doći pod udar domaćeg pravosuđa je Prvoslav Davinić, nekadašnji ministar odbrane SCG. Optužnica koja mu se priprema u osnovi ga tereti da je zloupotrebio službeni položaj jer je na svoju ruku sa Izraelcima potpisao štetan ugovor vredan 44,9 miliona evra.

Sam Davinić je, u ekskluzivnom intervjuu za NIN prošle nedelje, objasnio da nikakvog ugovora nije bilo i da njegov potpis stoji na papiru koji se jedva može smatrati nacrtom budućeg sporazuma. Isto tvrdi i Svetozar Marović, nekadašnji šef državne zajednice SCG. Marović je 4. juna 2005. godine takođe bio u Parizu, u prostorijama Imidžsata. Tada je Davinić na dokumentu - koji su Izraelci ne samo unapred pripremili (u jednom primerku, samo na engleskom jeziku) već su u njega nešto i dopisivali - rukom dodao da se navedeni papiri ne mogu smatrati konačnim ugovorom sve dok se ne postigne dogovor o finansijskim aranžmanima sa odgovarajućim organima vlasti SCG.

„Razgovor u Parizu nije presudan jer ugovora nije bilo!“, kaže Svetozar Marović u telefonskom razgovoru i sugeriše NIN-u: „Nađite ko je u Vladi Srbije doneo odluku da se prihvati ovaj radni dokument. Tražite ko je dao saglasnost. Pitajte zašto je neko prihvatio da se ide na arbitražu i zašto taj neko služi interesima Izraelaca koji su dva puta pokrali našu državu. Pitajte ko im je u tome pomogao. Umesto da dobijemo satelit sada država za ništa treba da plati 36 miliona evra. Ovo je pokušaj reketiranja jedne države i ovo je lov na jednog čoveka. Neću dopustiti da nevin čovek kao Davinić plati za sve“.

Skidanje oznake tajnosti u slučaju „Satelit“ omogućiće javnosti uvid u dokumenta do kojih je NIN već došao, iz nekoliko izvora.

Iz dokumenata moguće je rekonstruisati neke od događaja koji do sada nisu bili poznati a bitni su za razumevanje satelitskog skandala.

Firma Camira Creek Corporation sa Holandskih Antila, inače zastupnik izraelske kompanije Imidžsata, pripremila je, vidi se, prvu ponudu Izraelaca od 2. decembra 2004. godine.

Radijus snimanja iznosio je hiljadu kilometara, zemaljska kontrolna stanica bi koštala 12,5 miliona evra dok bi usluge korišćenja EROS-a A i EROS-a B godišnje koštale osam, odnosno 11 miliona. Na to treba dodati još 300.000 evra za troškove analize snimaka. Sve u svemu po toj ponudi, za šest godina, SCG bi trebalo da odvoji 69,80 miliona evra.
Druga ponuda Imidžsata stiže 14. decembra 2005. godine gde bi sateliti snimali površinu od oko 750 kilometara, zemaljska stanica bi bila skromnija pa bi koštala oko 8 miliona evra. Srazmerno bi troškovi za EROS A i EROS B bili manji, pet i devet miliona evra, a analitika bi koštala isto koliko i pre. Ukupno, za šest godina, satelitska kontrola teritorije (uključujući i granice) bi koštala 50,3 miliona evra.

Dalju uštedu, od oko 400.000 evra, pregovarači SCG uspeli su da postignu u trećoj rundi pregovora 28. februara i 1. marta 2005. godine. Dakle, ako se zna da je „prvookrivljeni“ u satelitskom skandalu Prvoslav Davinić, od aprila 2004. godine ministar odbrane SCG da li je moguće da je baš on doprineo da se cena satelitskog nadzora smanji za 24,9 miliona evra tj. oko 36 odsto?

A kad smo već kod Davinića potrebno je pomenuti da je on pod zakletvom, pred Međunarodnim arbitražnim sudom (Case No. 14839/FM), svedočio 26. septembra 2008. godine. Između ostalog, tada je rekao: „Tokom istog perioda SCG razgovarala je sa još jednim provajderom satelitskih usluga, EADS-om (European Aeronautic Defense Space Company) o mogućnostima pružanja usluga satelitskog nadzora“. Marta 2005. godine ponuda EADS-a iznosila je oko 70 miliona evra.

Prema zapisniku sa 21. sednice Vrhovnog saveta odbrane održane 8. marta 2005. godine, „VSO je prihvatio izveštaj ministra Prvoslava Davinića o prethodnim razgovorima sa predstavnicima NATO-a i drugih zemalja i podržava aktivnosti na uključivanju SCG u sistem satelitske kontrole prostora“.

Pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja NIN je od Ministarstva odbrane 17. maja 2010. tražio, između ostalog, nekoliko informacija. Na čiji je zahtev, ko i kada stavio oznaku državne tajne na dokumenta vezana za slučaj Republic of Serbia v Imagesat International N.V. I šta je navedeno u obrazloženju te odluke koja se odnosi na proces vođen pred the International Chamber of Commerce Court of Arbitration.

Ministarstvo odbrane još ćuti, što mu još neko vreme omogućava i Zakon, ali uskoro će morati da zauzme stav. Što neće biti lako ako je izvor NIN-a, koji je zahtevao da ostane anoniman, u pravu. Sasvim je moguće da je jedan od prvih dokumenata koji su članovi VSO SCG usvojili zapravo odluka da se sednice VSO više ne snimaju i da se ne prave stenogrami.

Ipak, tragajući za činjenicama NIN je došao do kopije dela stenograma sa 75. sednice Saveta ministara. Na sastanku 12. aprila 2005. godine tačka 29. je bila diskusija o Predlogu zaključaka u vezi sa uključivanjem Srbije i Crne Gore u sistem satelitske kontrole. Citiramo:

[Bezimeni govornik]: Kontrole čega, ne znam šta to znači.

[Bezimeni govornik]: Ovo je jedna bezbednosno osetljiva materija o čemu je odlučivao Vrhovni savet odbrane i klasifikovao kao poverljivu materiju. Ali može da se kaže o čemu se radi. Mi imamo mogućnost da se priključimo na jedan od postojećih satelita i da koristimo visokotehnološke mogućnosti za materiju koja se tiče naše bezbednosti. Drugim rečima da sa tim satelitom pratimo šta se dešava u našoj zmelji, pogotovo u osetljivim područjima u realnom vremenu sa svim merama koje, što se tiče izazivanja ili opasnosti za nacionalnu bezbednost možemo da preduzmemo. Moram da vam kažem da ovu mogućnost ima samo mali broj zemalja. Na našem području, na Balkanu, nema. I to nam daje određene prednosti ali ne ulazimo u tehničke detalje zbog toga što će takvo jedno saznanje upozoriti i one koji bi mogli da se onda ponašaju na drugi način i da izbegavaju tu tehničku mogućnost. To je to.

MAROVIĆ: Vrhovni savet odbrane to je definisao kao državnu tajnu, stvar koju treba tako i ovde tretirati, dakle posebno o kontroli granica koja može biti veoma korisna i za civilni sektor, jedan drugi program... To bi u značajnoj meri i dalje doprinosilo pojeftinjenju i modernizaciji, na primer kada je mornarica u pitanju.

[Bezimeni govornik]: Naravno i pokrivamo, na primer, ne samo teritoriju Crne Gore nego i Jadran sa stanovišta onih drugih aktivnosti koje su važne za Vladu Crne Gore.

MAROVIĆ: Konačno imali bi one informacije, dakle da ne moramo da tražimo sve te satelitske snimke od Amerikanaca. Predlažem da prihvatimo i jednu sugestiju u tačci 2. da ostavimo, gospodine Daviniću, da li ono da ipak ostavimo, obezbediće se iz prihoda Fonda za reformu iz budžeta i Fonda, pa ćemo mi finansirati Fond ali neka ostane rezervno ako ništa drugo možda će nam u datom trenutku biti potrebno da premostimo. Hvala.“

Trenutak od koga se u papirima, dostupnih NIN-u, nacrtni dokument iz Pariza odjednom shvata kao ugovor je novembar 2005. godine. Tadić se vratio iz zvanične posete Izraelu sa „ugovorom“ koji je, izgleda, ostavljen na recepciji hotela i to na ime jednog od najbližih savetnika.

Generalni sekretarijat Saveta ministara, između ostalog, obaveštava Marovića, kao šefa države, da „od strane Ministarstva odbrane, u proceduri razmatranja Saveta ministara nikada nije dostavljen na davanje saglasnosti Ugovor o zakupu satelita sa firmom IMAGESAT INTERNATIONAL N.V.“ Potom, 15. decembra 2005. Zoranu Stankoviću, tadašnjem ministru odbrane, stiže pismo Šimona Ekhausa, izvršnog direktora Imidžsata, u kome do 4. novembra traži isplatu prve rate od 4.625.000 evra.

Izraelci traže pare, a Lav Lajović, direktor službe za zakonodavstvo Saveta ministara piše 21. feburara 2006. godine Stankoviću: „Predlog vašeg ministarstva da se prva delimična isplata po ovom ugovoru u naznačenom iznosu, kompenzira isporukom druge opreme neophodne Ministarstvu odbrane izraelske firme, po našem mišljenju u suprotnosti je sa zaključkom Saveta ministara, i mogao bi predstavljati radnju izvršenja ugovora, odnosno njegovu konvalidaciju“.

Takođe, postoji dokument iz kabineta predsednika Republike pod oznakom 04 broj 06-768/2006, od 4. aprila 2006. godine, upućen Dejanu Mihajlovu, generalnom sekretaru Vlade Republike Srbije, gde se kaže: „S obzirom da iz medija saznajemo da Vlada Republike Srbije pristupa pregovorima koji mogu dovesti do priznavanja ugovora koji, prema mišljenju organa državne zajednice, ne proizvodi pravno dejstvo, molim Vas da nas obavestite o razlozima za takvo postupanje... Smatramo da može doći do štete isplatom potraživanja po osnovu ovakvog ugovora imajući u vidu da postoji sumnja u njegovu pravnu valjanost.“

Fotokopiju ovog dopisa NIN je predočio Mlađanu Dinkiću, ministru ekonomije, tokom razgovora koji je u ponedeljak 24. maja 2010. godine vođen u njegovom kabinetu. Dinkić tvrdi da ovaj dokument nije video ranije.
Za razliku od ostalih sagovornika Mlađan Dinkić, svoje reči nije potkrepio nijednim jedinim dokumentom.

Inače, Dinkić je tokom prelomnih trenutaka u satelitskom skandalu bio ministar finansija Vlade Srbije a Naom Zafriri, potpredsednik Imidžsata za marketing i prodaju, je svedočeći pred Međunarodnim arbitražnim sudom naveo: „Ministar za finansije Srbije je inicirao razgovore (preko izraelske ambasade) početkom oktobra 2005. godine, bez ikakvog nagoveštaja sa naše strane, i mi njemu tom prilikom nismo predočili Sporazum.“

Možda Vlada Srbije već danas otvori „satelitske“ arhive, mada već ima nagoveštaja da će mnogi važni papiri o međunarodnoj arbitraži ostati državna tajna.

Satelitska istraga NIN-a je u toku.

Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović
Objavljeno 27. maja 2010. godine u nedeljniku NIN br 3100

Овај Давинић мисли да смо сви идиоти... А осим овог уговора наша страна не поседује и уговор о продаји железаре Сартид а и Дејтонски споразум је "затурен", ко зна колико уговора је украдено из архиве... 

I Boris Tadić želeo satelit

I predsednik Srbije Boris Tadić pregovarao je sa Izraelcima o zakupu satelita u vreme dok je bio ministar odbrane, tvrdi nekadašnji pomoćnik ministra odbrane za obaveštajno-bezbednosne poslove Aleksandar Dimitrijević.

On je u intervjuu nedeljniku NIN izjavio da je priča o zakupu satelita počela još 2002. godine i da je Tadić 2003. putovao u Izrael. Međutim, u pres službi predsednika Srbije kažu da to nije istina.
- Boris Tadić je putovao u Izrael, ali samo na sastanak sa ministrom odbrane. Sigurno nije pregovarao o satelitu - kažu u Predsedništvu.
Osim predsednika Srbije, Dimitrijević proziva i Mlađana Dinkića tvrdeći da je inicirao sukob sa tadašnjim ministrom odbrane Prvoslavom Davinićem.

- Davinić je stalno insistirao da su potrebna sredstva za modernizaciju, a iz vlade, odnosno od Dinkića, dolazilo je da tih para nema i da treba prodati vojnu imovinu. Kada bi se pokušalo da se nešto od te vojne imovine proda, onda je Dinkić objašnjavao da ne može tek tako da se proda državna imovina - kaže Dimitrijević.
U svedočenju pred međunarodnom arbitražom, predstavnik „Imidžsata“ Naom Zafriri je tvrdio da je tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić sam inicirao razgovore, o čemu je „Alo!“ već pisao i prvi objavio dokument. Dinkić je to kasnije negirao tvrdeći da su Izraelci tražili sastanak. Prihvatanje pregovora bio je osnov za izraelsku kompaniju da tvrdi da je ugovor koji je potpisao Davinić važeći. Na osnovu potpisa, njemu se i sprema optužnica za zloupotrebu službenog položaja.
Ono što još nije razjašnjeno je ko su osobe koje su, prema tvrdnji Davinića, tražile proviziju od izraelske firme u pregovorima do kojih je došlo posle njegovog odlaska sa mesta ministra odbrane.
Prema dokumentima u koje je „Alo!“ imao uvid, ispostavilo se da je državni vrh znao za pregovore. Naime, Vrhovni savet odbrane je samo dva dana pred potpisivanje spornog ugovora, 2. juna 2005, predložio Savetu ministara „da ugovori usluge ‚Pristanak države na satelit‘, što bi omogućilo sve dozvole neophodne za korišćenje satelita od strane SCG kao kupca bez ograničenja“.
Kada je afera već pukla, Savet ministara, na čijem čelu je bio Svetozar Marović, u februaru 2006. upozorila je Ministarstvo odbrane da bi zahtev za kompenzaciju sa izraelskom firmom mogao da predstavlja „konvalidaciju ugovora“. Dokument slične sadržine poslat je aprila 2006. generalnom sekretaru Vlade Srbije Dejanu Mihajlovu sa upozorenjem da ne bi trebalo pregovarati jer bi se tako potvrdilo postojanje ugovora.

 
Krivica DSS i DS

Zoran Balinovac, predsednik Republičkog odbora za zakonodavstvo, kadar DSS-a, 16. maja 2006. podneo je izveštaj vladi u kojem je navedeno da je sporni ugovor obavezujući dokument, iako je Savet ministara SCG tvrdio da obaveza plaćanja zakupa satelita ne postoji. Nakon toga, u julu 2006, formirana je radna grupa za slučaj „satelit“. Ipak, u vreme vlade Vojislava Koštunice, Okružno tužilaštvo je u decembru 2006. podnelo zahtev za pokretanje istrage protiv Davinića.
- Taj zahtev je povučen krajem 2008. godine, u vreme kada je apsolutnu vlast u zemlji imao DS - saopštio je DSS.

 
Ugovor ili draft

Aleksandar Dimitrijević priča kako je izgledao ugovor koji je potpisao Davinić.
- Koliko se sećam, na početnoj strani, gore, po sredini ukoso, ispisano je Davinićevom rukom da to nije ugovor. Jednostavno, to je, po meni, bio draft - seća se Dimitrijević. Davinić je na dokumentu koji je potpisao, ali koji nije pečatiran niti ima delovodni broj, rukom dopisao da se to ne može smatrati ugovorom sve dok se ne postigne dogovor o finansijskim aranžmanima sa organima SCG.

Izvor

NA REDU TRAMPA SA IZRAELCIMA

 BEOGRAD - Vlada Srbije će na današnjoj, posebnoj sednici skinuti oznaku tajnosti sa dokumenata vezanih za aferu „satelit“. Kako saznajemo, postoji mogućnost da se, umesto zakupa satelita, za 36 miliona evra od Izraelaca kupe ili sistem za navodnjavanje, ili izraelska tehnologija.

Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen, koji je na čelu radne grupe za pregovore sa Izraelcima, veruje da se dogovor može postići.

- Prostora za dogovor ima u dva pravca: umanjenje iznosa, a zatim da se za preostali novac postigne dogovor da od Izraela dobijemo proizvode koji nisu namenjeni isključivo za vojsku, već će biti od koristi za sve građane Srbije, kao što je sistem za navodnjavanje - najavljuje Homen.

Da bi trebalo napraviti neki dil sa Izraelcima, smatra i ministar nauke Božidar Đelić.
- Izrael je svetski šampion u ulaganjima u nauku i tehnologiju. Ako se ispostavi da moramo, nažalost, da platimo nešto, bolje da to bude za budućnost zemlje - kaže Đelić za Kurir.

Izvor

Satelit više nije tajna


Vlada Srbije odlučila je danas da skine oznaku tajnosti sa svih dokumenta o zakupu izraelskog satelita, rekao je premijer Srbije Mirko Cvteković.

Na konferenciji za novinare posle sednice Vlade Srbije, on je kazao da će ti dokumenti biti dostupni javnosti.

Vlada je odlučila i da formira komisiju čiji je zadatak da pregovara sa izraelskom firmom, da bi, kako je naveo Cvetković, minimizirala štetu nanetu posle odluke arbitraže, da Srbija mora da plati 36 miliona evra za korišćenje izraelskog satelita.

Na čelu te komisije biće generalna sekretarka Vlade Srbije Tamara Stojčević, kazao je Cvetković.

On je rekao da će komisija da ima sedam članova, a po dva člana trebalo bi da imenuju ministarstva odbrane i pravde i Javno pravobranilaštvo Srbije.

Ističući da bi isplata štete bila "ogroman i ničim izazvan trošak za državu”, premijer je rekao da postoje naznake da je izraelska firma spremna na razgovore i da očekuje da ti pregovori brzo počnu.

Cvetković je apelovao na novinare da ne pitaju kakva će biti pregovaračka platforma Vlade Srbije.

"Iako je skinuta oznaka tajnosti sa dokumenata mi, kao pregovarači, moramo da imamo neku tajnost i ne otkrivamo naše karte drugoj strani. Ono što mogu da kažem je da postoje naznake i da sam uveren da će do tih pregovora brzo doći", rekao je premijer.

On je dodao da će se pregovarati kako da se smanji šteta, odnosno da se jedan deo konvertuje u neku robu za kojom postoji potreba.

Na pitanja novinara u vezi sa arbitražom u Parizu i suđenjem u Londonu, Cvetković je odgovorio da nije pravnik i uputio predstavnike medija na stručnjake za tu oblast.

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je danas u Boru da će Srbija i dalje koristiti satelitske snimke, jer njene snage nemaju pristup kopnenoj zoni bezbednosti.

"Srbija će i u narednom periodu koristiti satelitske snimke kako bi u slučaju terorističkih dejstava mogli da pravovremeno reagujemo u kopnenoj zoni bezbednosti i pravovremeno zaštitimo naše građane," rekao je Tadić tokom obilaska Rudarsko-topioničarskog basena (RTB) "Bor".

On je objasnio da zbog Vojno-tehničkog sporazuma iz Kumanova, snage Srbije nemaju pristup kopnenoj zoni bezbednosti i da će se iz tih razloga sateliti angažovati i u budućnosti.

"To nije ništa neprirodno, jer se pored ekonomskih, naša zemlja suočava i sa bezbedonosnim izazovima", naveo je Tadić.

Predsednik Srbije je rekao da je naložio da se sa slučaja "satelit" skine oznaka tajnosti.

"U našoj zemlji svaku tajnu treba razotkriti i izaći pred građane čistih ruku", dodao je on.

On je dodao da u slučaju afere "satelit" nije sporna bezbednosna, već ekonomska dimenzija ugovora.

Skidanje službene tajne se odnosi na sva dokumenata, koji se odnose na predmetni slučaj, odnosno na oko 30 dokumenata najvećim delom Ministarstva odbrane, zatim Republičkog javnog pravobranilaštva i Ministarstva pravde.

Ugovor o zakupu satelita od izraelske firme "Imidžset" potpisao je 2005. godine tadašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić, a međunarodna arbitraža je utvrdila da Srbija treba da plati 36 miliona evra, u skladu sa odredbama tog dokumenta.

Davinić, je prošle sedmice, u više izjava beogradskim medijima tvrdio da 2005. godine nije potpisan obavezujući ugovor tadašnje državne zajednice SCG sa izraelskom kompanijom o zakupu satelita.


Izvor

Тадић је изјавио данас да потреба за сателитом није спорна, па на основу његове одлуке држава је и ушла у закуп сателита, ништа Давинић није сам смислио, јадни су ови покушаји да кривицу свале на ДСС.

Pa Davinic i nije iz DSS. Drzava nije usla u zakup na osnovu manekenove odluke, nije niti imao ovlascenje za takvo nesto. Sam Davinic prica svasta i kaze bio malo naivan? On i Marovic zajedno, i kaze mi smo neki pravnici....
Bilo je zelje za satelitom, ali odluka nije doneta, doneta je odluka da se ovlasti Jugoimprt a zasto je uleteo Davinic privatno umesto ovlascenog Jugoimporta je pravo pitanje.
Ne vidim tu namestanje DSS-u, koji  je mogao da poslusa tadasnjeg ministra odbrane Stankovica dok je covek kukao i da resi problem na vreme.

Када одеш у банку/суд/општину и потпишеш нешто не можеш после да се вадиш да си потисао без одобрења жене и да је уговор неважећи. Њих се не тичу унутрашњи односи. Тако и овде.  Уговор је потписао министар Првослав Давинић у присуству председника државе Светозара Маровића, уз начелну подршку председника Србије Бориса Тадића који је и данас изјавио да је Србији потребан сателит. Није ни чудо што смо изгубили арбитражу.

Иначе руком дописан текст на уговору је неважећи ако измена није потписана од обе стране.