Sta da radim?Da se informisem?Pa sta ce da kaze,da su ih srbi ostavili ? Ko sto bi ti priznao sutra da si ubio coveka,tako on nece da prizna sramotu francuske. . .Mene vise zanima sta su rekli:

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”

Пол де Шанел, председник француског парламента: „После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”

2772 ko je tebe zvao na Srpski Nacionalistički Forum? Tutanj gde ti je dozvoljeno da diskutuješ. Ovde to nije dozvoljeno.

Немаш шта да кажеш усташо?
Твој "велики народ" нема мишљења непријатеља као Срби?
А да вас се сви гаде и гнушају било пријатељи било непријатељи...

Само  и умри од комплекса...

Slava srpskom narodu.

On prica o pomoci,a njih su ceo zivot pomagali. . . Svi vi hrvati imate kompleks od nas,sta god da se sogodi u Srbiji,vi cete to staviti u dnevnik kao udarnu vest i organizovati emisije na tu temu,i narednih mesec dana o tome diskutovati. . . Ti si kao i svi ostali potomak srba koji su ziveli na tom prostoru,koji vi danas zovete hrvatska,a tvoji preci su se prodali za hranu i prodali su svoju veru takodje,zato nemoj da mi prosipas ovde neke price. . .

Vojvode mi ne diraj

...

A tema je 90 godina proboja Solunskog fronta. I svi znamo da su front probili Srbi i da su oslobodili svoju zemlju i nezadrživom silovitom jurišu.

Hvala 

Solunski front               Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма). На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.Аустро-Угарска је напала Србију у августу 1914, али није успела да савлада српски отпор. Након уласка у рат Отоманског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор је био положај Бугарске. Бугарска је заузимала стратешки важан положај на боку Србије, а њена интервенција на било којој од страна би одлучујуће пореметила равнотежу. Међутим, Бугарска и Србија су водиле два рата у последњих 30 година, први 1885. (Српско-бугарски рат), а други 1913. (Други балкански рат). Исход последњег је био понижавајући за Бугарску, и постојало је широко мишљење у бугарској влади и народу да је Србија украла земљу која је законито припадала њима.

Док су Савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије и (још увек неутралне) Грчке, обећања Централних сила су била много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија које је Бугарска тражила. Након пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице-Тарновској офанзиви, које су демонстрирале снагу Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Немачком и 21. септембра 1915 је започео мобилизацију за рат.Током протеклих девет месеци, Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи већа него на почетку рата (око 225.000) и још увек није била добро опремљена. Иако су Велика Британија и Француска говориле о озбиљнијој војној помоћи Србији, ништа није урађено све док већ није било касно. Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали две дивизије да помогну Србији, али су касно стигле у грчки град Солун. Делимични разлог за ово одлагање су била сукобљена мишљења у грчкој влади о овом рату.

Према Србији су кренуле бугарска, немачка и аустро-угарска војска, све под командом фелдмаршала Макензена, које су укупно бројале око 500.000 људи. Немци и Аустро-Угари су започели свој напад 5. октобра масовном артиљеријском припремом, коју су следиле преласци преко река Саве и Дунава. Затим је 11. новембра бугарска војска напала из два правца, једним са севера према Нишу, а једним са југа према Скопљу. Бугарска војска је била велика и брзо се пробила кроз слабије српске снаге које су покушавале да зауставе њено напредовање. Због бугарског пробоја, позиција Србије је била безнадежна; њена главна војска на северу земље би или била окружена и приморана на предају или би морала да покуша да се повуче.Војвода Путник је наредио повлачење на југ и запад према Црној Гори и Албанији. Време је било лоше, као и путеви, а војска је морала да помогне десетинама хиљада цивила који су се повлачили са њом. Укупно је око 125.000 српских војника стигло до обале Јадранског мора, дошли су бродови (на изричиту интервенцију руског цара Николаја Другог Романова) и укрцало се на француске и остале савезничке транспортне бродове који су их превезли на бројна грчка острва (већина је отишла на Крф), пре него што су послани за Солун. Војвода Путник је морао бити ношен током целог повлачења и умро је мало више од годину дана након тога у болници у Француској.(Умро у Ници 1917. године)

Француске и британске дивизије су кренула на север од Солуна крајем новембра под командом француског генерала Мориса Сараја. Међутим, британским дивизијама је наређено из Лондона да не прелазе грчку границу, тако да су Французи сами кренули према реци Вардар. Њихово напредовање је била ограничена помоћ одступајућој српској војсци, пошто је бугарска војска морала да сконцентрише веће снаге на јужном крилу да би се носила са овом претњом. До половине децембра, генерал Сарај је закључио да је повлачење неопходно због одлучних бугарских напада на његово положаје.

Ово је била скоро потпуна победа за Централне силе. Железница од Берлина до Истанбула је коначно отворена, и, као резултат, Немачка је била у могућности да помогне свом слабијем савезнику, Отоманском царству. Једини недостатак победи је било повлачење српске војске, која је остала организована и била је спремна за борбу након само шест месеци.Аустроугарска војска је напала Црну Гору, савезника Србије, и до 25. јануара мала црногорска војска се предала. Аустро-Угарска је наставила своје напредовање дуж јадранске обале, напавши Албанију која је била под контролом Италије. До краја зиме, мала италијанска војска је била истерана из скоро целе земље.

У овом тренутку, са изгубљеним ратом на Балкану, британски генералштаб је тражио повлачење свих својих војника из Грчке, али је француска влада протестовала. Пошто су француске дивизије остале, остале су и британске, али са несакривеним незадовољством. Савезничке армије су се утврдиле око Солуна, који је постао велики утврђени камп. Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), наком одмора и опоравка на Крфу, је француским бродовима пребачена на Солунски фронт.

У међувремену се политичка ситуација у Грчкој заоштрила. Званично, Грчка је била неутралана, али је краљ Константин I био про-немачки опредељен, док је премијер Елефтериос Венизелос био за Француску. Грчка је у почетку подржала француско-британску помоћ Србији, а онда јој се супротставила; коначно, након Венизелосове оставке, ројалистичка влада ју је званично осудила, али се није стварно супротставила надмоћнијим савезничким снагама које су се искрцале у Солуну. Немци, који су покушавали да придобију Грчку на своју страну, су били опрезни да не пређу грчку границу.

У мају 1916. генерал Сарај је затражио да се грчка војска демобилише и грчка влада се повиновала том захтеву. Међутим, ова акција је још више натерала грчку владу да се иде према придруживању Централним силама.

Са поузданим сазнањем да ће се Румунија придружити Савезницима, генерал Сарај је почео припреме за напад на бугарску војску. Немци, уз помоћ обавештења која су добили од грчких присталица, су сачинили план за свој изненадни напад. Немачка офанзива је покренута 17. августа, три дана пре него што је било предвиђено да почне француска офанзива. Заправо, ово је била бугарска офанзива, пошто је аустро-угарска војска била у Албанији, а само једна немачка дивизија је била на грчкој граници. Напад је у почетку, захваљујући изненађењу, постигао известан успех, али су српске снаге заузеле одбрамбене линије након две недеље. Зауставивши бугарску офанзиву, српска војска је извела контранапад 14. септембра. Терен је био тежак и Бугари су се бранили, али је српска војска полако напредовала. Спори напредак српских снага се наставио кроз октобар и у новембру, иако се време погоршало и снег почео да пада на планинама. Немци су послали још две дивизије да помогну бугарској војсци, али су француске и српске војске 19. новембра заузеле Битољ.

Губици у овој кампањи су били најмање 50.000 војника са савезничке стране и вероватно више од 60.000 убијених и заробљених Бугара и Немаца. Фронт је напредовао око 40 km.

Међутим, бугарско напредовање у грчку Источну Македонију је изазвало још једну унутрашњу грчку кризу. Влада је наредила својим војницима у том подручју (демобилизованом 4. корпусу) да не пружа отпор, и упркос повременим локалном отпору који је пружило неколико официра, већина корпуса са својим командантима је било приморана на предају немачким снагама и остатак рата је провео у заробљеништву у немачком граду Герлиц. Предаја тешко стечених новоосвојених територија омраженим Бугарима без отпора је виђена од стране многих официра Венизелосове војске као последња кап. Уз активну помоћ савезничких власти, они су извели пуч којим су осигурали Солун и већи део Македоније за Венизелоса (види Покрет за националну одбрану). Од тог тренутка Грчка је имала две владе, званичну ројалистичку у Атини, која је задржала своју неутралност упркос растућем савезничком притиску, и револуционарну Венизелову владу у Солуну, која је одмах ушла у рат на страни Антанте.

У исто време, Италија је разместила још војника у Албанији и ове нове трупе су успеле да присиле аустријски корпус на повлачење кроз планинске пределе јужно од језера Острово.До пролећа те године, војска генерала Сараја је била појачана до те тачке да је бројала 22 дивизије: 6 француских, 6. српских, 7 британских, 1 италијанску, 1 грчку и две руске бригаде. Још две грчке дивизије су основане. Офанзива је планирана за крај априла, али почетни напад није успео уз велике губитке, и офанзива је обустављена 21. маја.

Потом су Савезници, желећи да изврше још већи притисак на Атину, окупирали Тесалију, из које се повукла ројалистичка грчка војска, и Коринтски земљоуз, практично поделивши земљу на два дела. Даљи дипломатски притисак је резултовао абдикацијом грчког краља (14. јуна) и уједињењем земље под премијером Венизелосом. Нова влада је одмах објавила рат Централним силама и почела да ствара нову војску. Упркос овом повољном исходу, нови премијер Француске Жорж Клемансо је у новембру опозвао са дужности генерала Сараја и уместо њега поставио више дипломатског француског генерала Адолфа Гијому.Иако је д'Епере тражио напад на бугарску војску, француска влада је одбила да дозволи офанзиву све док се остале владе не сложе. Генерал Гијома, пошто више није био неопходан у Француској, је путовао из Лондона у Рим, покушавајући да добије сагласност за напад. Споразум је постигнут у септембру и д'Епереу је дозвољено да покрене своју велику офанзиву.

Савезничке снаге су сада биле врло велике, које не само да су имале грчку војску на њиховој страни, већ су имали 6.000 људи из Чешке легије, који су били евакуисани из Русије након Октобарске револуције и који су били спремни да се боре против омражене Аустро-Угарске. Међутим, и Бугарска је такође повећала бројност своје војске током 1917. и у погледу укупног броја војника, две стране су биле приближно једнаке (291 савезнички батаљон против 300 бугарских батаљона, плус још 10 немачких батаљона). Али у погледу морала две стране су се биле потпуно различите. Савезници су били уверени у своју предстојећу победу, док су бугарски војници могли да виде да је рат изгубљен - Отоманско царство је било пред колапсом, влада Аустро-Угарске је била у хаосу, а моћна немачка војска је поражена на Западном фронту. Бугарски војници нису били вољни да се боре и погину за изгубљену ствар.

Битка код Доброг Поља је започела артиљеријским бомбардовањем непријатељских положаја 14. септембра. Следећег дана, Французи и Срби су напали и извршили своје циљеве, неке бугарске јединице су почеле да се предају без борбе. Савезници су онда покренули офанзиву дуж целих својих линија и бугарски комадант је наредио повлачење. Савезнички авиони су бомбардовали одступајуће бугарске војнике и повлачење је постало бекство. Бугарској је 30. септембар гарантовано примирје од стране генерала д'Епереа и на тај начин је она избачена из рата. Краљ Фердинанд је абдицирао и отишао у изгнанство четири дана касније.

У овом тренутку британска војска је скренула источно према европском делу Отоманског царства, док су српске и француске снаге наставиле на север. Уз британску војску близу Истанбула и без значајнијих турских снага да је зауставе, турска влада је затражила примирје 26. октобра (Енвер Паша и његови сарадници су неколико дана раније побегли у Берлин).

Српске и француске снаге су ослободиле Србију и савладале неколико слабих немачких дивизија које су покушале да зауставе њихова напредовања. Београд је ослобођен 1. новембра, а 10. новембра д'Еперева војска је прешла Дунав и спремала се да уђе у средиште Мађарске када се рат коначно завршио. Гроф Ђула Карољ, који је предводио револуционарну мађарску владу, је дошао у Београд и затражио примирје.

Srpski narod je mnogo muka pretrpeo ne da bi ga ti vredjao.Ali sta drugo da se ocekuje od ustase.

Nema na cemu .I izvinjvam se sto sam postavio bio onaj video,ali me mnogo iznevirao onaj 2772.

Zaboraviste da napisete o tome kako su hrvati oslobodii srbiju i veci deo evrope,i kako su oni nama napravili drzavu. . .Naravno,hrvati su to sami ostvarili,a posle rata je osmisljen ekonomski plan,plan oporavka evrope