После космета, звезда :: Politicki ~ Geopoliticki forum

И сада, ето, у време косметског финала имамо и полицију у Звезди

Да је Клаузевиц још жив вероватно би рекао да је спорт, а посебно фудбал, наставак политике другим средствима. Кажу да је са фудбалом и започео распад бивше Југославије, на оној фамозној утакмици Динамо–Црвена звезда у Максимиру. Динамо је симбол хрватства, Звезда симбол српства, полицајци и припадници ДБ у Загребу тада су сматрани експонентима српства. И када су се полицајци потукли са Динамовим „бед блу бојсима“ то се касније тумачило и као први борбени отпор мрачној југословенској солдатесци и полицији и, наравно, Југославији. У тој је Југославији Звезда заиста и сматрана једним од симбола српства, одмах после Српске православне цркве, САНУ и листа „Политика”. Космет се, природно, подразумева.

И сада, ето, у време косметског финала имамо и полицију у Звезди. Јесте да су Звезду при оснивању подржали тадашњи најмоћнији лидери српске тајне полиције, али да се полиција после толико година на овај начин враћа у Звезду – није баш згодно. Осим као потврда оне увек присутне навијачке пароле: „управа, лопови“. Па је полиција и стигла да види ко је све ту лопов. Што вероватно не би урадила да је Звезда победила Бејерн, или Болтон. Али није победила!

Садашње тужно и мучно посртање Црвене звезде посртање је и целокупног српског фудбала у 17 протеклих година.

Од тренутка распада СФРЈ, ни СР Југославија, ни Србија и Црна Гора, ни сада Србија нису забележиле ниједан фудбалски резултат вредан дивљења, осим младе репрезентације на Европском првенству. Све сами порази, катастрофе и бламажа. Променили смо име, дресове, грбове, химну, заставу, неки нам се играчи више крсте када улазе или излазе са терена него што пипну лопту, па опет ништа не помаже. Пре су се играчи жалили да не могу да играју под страшним психолошким притиском публике која звижди оној старој југословенској химни. Сада имамо нову химну, а наше „орлове“ је против Казахстана бодрило око стотинак гледалаца.

Истовремено, хрватску је репрезентацију у Лондону бодрило 6.000 навијача. И Хрвати су маестрално одиграли меч, без икаквих калкулација победили су иако им то и није више било потребно. Тако да су Руси, којима је та победа Хрватске против Енглеске омогућила одлазак на првенство Европе, штампали посебан лист на латиници са огромним насловом „Хвала Хрватска“.

Спорт и фудбал не само да су дубоко прожети политиком, већ и великим бизнисом. Енглези су већ израчунали колико ће изгубити њихова економија зато што „Гордог Албиона“ неће бити у Аустрији и Швајцарској. Хрвати већ имају процену колико ће зарадити њихове фабрике мајица, застава, шалова, капа, беџева, колико туристичке агенције, јер Аустрија је близу... Политичари у Хрватској планирају како да наступе фудбалске репрезентације валоризују на државном нивоу.

У Србији је селектор Клементе добио отказ и сва кривица због неодласка на првенство Европе биће његова. О процени изгубљене добити за српску привреду нико неће говорити нити одговарати. Јер у Србији фудбалску репрезентацију доживљавамо још увек само као фудбалску. Она нема државни третман. На страну то што се игра старомодан фудбал, што нам је на фини начин Клементе и рекао.

Држава се смањила, фудбалска се лига смањила, конкуренција се смањила. Од некадашња најмање четири велика југословенска дербија сада имамо у Србији само један прави дерби. Нека ме одмах оптуже за југоносталгију, све признајем, али Црвена звезда је била шампион Европе и света са играчима са целокупног југословенског простора: Срби, Хрвати, Словенци, Црногорци, Македонци, Муслимани, Мађари. Једино није имала ниједног играча Албанца. Њих је имао Партизан као декларисани југословенски спортски клуб. Навијачи Звезде су узвикивали: „Звезда Србија, никад Југославија“. А само је као првак Југославије Звезда била и првак света и Европе.

Уместо Хрвата, Словенаца, Македонаца и осталих сада у Звезди играју странци из Африке, Јужне Америке, па и Пољске. Модел који фудбалски очито није успео, финансијски то ће испитати и саопштити полиција.

Но, објективности ради, клупски фудбал је и у другим бившим југорепубликама у озбиљној кризи. Изузетак је можда Хрватска. Истина, из УЕФА је пре неколико дана стигла и оптужба да су неке утакмице у Србији и Хрватској намештене, па то уз недавне нереде на утакмици Звезда–Хајдук из Куле и прекид једне првенствене утакмице додатно погоршава реноме српског фудбала.

Дакле, скоро све српске институције су начете, или нападнуте. СПЦ стално помињу у вези са скривањем хашких оптуженика, САНУ никако да се опорави од оног меморандума, у Звезду је ушла полиција. Космет хоће да нам узму. И кажу да нема међународних завера?
Само, не знам ко је подвалио Хрватима да загребачки „Јутарњи лист“ од 3. 12. ове године објављујући све досадашње резултате утакмица фудбалских репрезентација Хрватске и Немачке, наведе и сусрете те две репрезентације у Бечу 16. јуна 1941, 5:1 за Немачку, па 18. јануара 1942. у Загребу резултат је био 2:0 за Хрватску, па 1. новембра 1942. у Штутгарту опет 5:1 за Немце. У време кад је Вермахт био под Москвом, а Луфтвафе бомбардовала Лондон и Конвентри. Са своје стране, Немци те резултате нигде не помињу. Мало их је срамота...
Мирослав Лазански