Pa ti si, u stvari, monstrum

Znala sam da nisam mogla da računam na to da sam konačno naišla na ležernog i tolerantnog muškarca koji nije samo takav dok izlazi da kupi cigarete i kad naručuje piće, već i u suštini. Ne, bio je i ovaj težak kao crna zemlja. A to da se pretvara u nekog drugog ili da je krio svoje pravo lice počela sam da otkrivam tek posle tromesečne intenzivne veze. Bezazleno sam nastavila da prebacujem jer mi nije poslao poruku pred spavanje, što je bio nervozan kad sam ga zvala, što svoje slobodne dane ne posvećuje samo meni.

Od prvog dana sam bila takva kakva jesam, u stvari, sto puta gora. To je neka vrsta testa - moram da pravim cirkus da vidim hoće li preživeti i moje najteže trenutke. I on je pukao - rasprsnuo se kao previše naduveni balon, dugo me trpeo i potapao u sebi sve moje hirove, nonšalantnošću zalečivao nervozu, smirivao napade panike. To, verujte mi, nije bilo toliko strašno koliko na papiru izgleda. Više nije mogao da se folira. On uopšte nije tip koji trpi. U jednom dvočasovnom ili tročasovnom telefonskom razgovoru sručio mi je sve najgore što je imao - da li je to stvarno mislio ili je hteo da me povredi, još ne mogu da otkrijem.

Nisam htela da se branim, nije bilo ni vredno, to su ionako bile gluposti, neverovatne sitnice. Ali on je urlao na mene "Ne možeš stalno da mi kažeš znam kad zaustim nešto da kažem, nemaš strpljenja da me saslušaš, nemaš poštovanja prema meni, prekidaš me dok pričam, ništa ti ne valja, samo najkrupnije probleme podeli s mnom, ostalo zadrži za sebe, hoću da budem na miru, i konobarica je primetila da si nadurena, rekla mi je imam takvog kod kuće, nije nam lako, kako si mogla, kako si smela, kako ti je palo na pamet... "

Gledam ga i ne mogu da verujem. Zabavljam se s monstrumom. Princ se pretvorio u žabu. Za tili čas.
- Moj prinče, zašto si to uradio? - pitam ga.
- Zato što mislim stvarno nešto ozbiljno s tobom - reče mi, optuživši me da živim u bajci.

Na mom jeziku to je otprilike ovako - ja sam žaba koja je nekad bila princ i tebe, svoju princezu, želim da ubedim da si i ti žaba, a samo u mašti princeza. To je život bez bajki. A ja, tvoja princeza, pokušaću da volim žabu. I da je, jednom, svojim poljupcem ponovo pretvorim u princa. I živim bajku. Dotle ću se pritajiti.



Izvor: Blic \ Milica Bjelovuk
   

Pa ti si, u stvari, monstrum

Sonju sam upoznao 1993, na jednom koncertu. Crvenokosa, sitna, skakutava, pričljiva. Zgodna. Savršena, činilo mi se. Smuvali smo se posle pet dana intenzivnog druženja uz kafu, muziku, strane časopise i neobične priče. "Čudno", pomišljao sam tada, "kako je savršena. Jedna u milion. Savršena". Koliko sam malo znao...

Prva pukotina u oklopu koji sam stvorio oko nje pojavila se posle tri nedelje.
- Mili - procvrkutala je, hoćeš da gledamo film iz video-kluba?
- Naravno - glasio je odgovor.
- Ja vodim.

Pogađate da nisam očekivao da se film zove "Sperminator", kao i da mi je u početku imponovalo što moja nova riba gleda takve filmove. "Biće divljeg seksa, i to mnogo", mislio sam tada. Koliko sam malo znao...
I zaista, bilo je. Svakog dana, po nekoliko puta na dan. Pretpostavljate da je posle trećeg ili četvrtog dana taj ubitačni tempo već počeo da mi predstavlja sitan problem. Ali, muški ponos bio je jači od bola. Sve dok nije počela to da radi i na mestima gde mi je to bilo jako neprijatno.

- Nije mi prijalo kad si uradila ono u kafiću. Ne moraju baš svi da... Znaš... - rekao sam joj pošto mi je pred celim društvom zavukla ruku u pantalone. No, tad je već bilo kasno.

Zahtevala je sve više i više, sve divlje i divlje, sve češće i češće. Njena opsednutost seksom uništavala me je. Ipak, Sonja je još imala ogromne plave oči i sjajno izvajano telo, što je bilo više nego dovoljno da ni ne pomišljam na raskid. Koliko sam malo znao...
Sad se vi pitate, šta je označilo kraj? Šta nisam mogao da istrpim. On se zvao Zoća (tako ga je bar ona zvala). Suv, vodenog pogleda, duge crne kose.
- Zdravo, drago mi je - upitno sam je pogledao dok sam se upoznavao s njim.
- Znaš, mili, Zoća i ja se znamo dugo, baš. Bili smo u šemi dve godine, a sad smo najbolji drugari. Ali moraš da znaš da nikad nismo prestali da se... Znaš...

Gledao sam je i nisam mogao da verujem.
- Pa pošto si ti OK dečko, i super si frajer, ja sam razmišljala... Znaš, baš bih želela da... Ma, znaš, da probam sa dvojicom...
Gledao sam je i nisam mogao da verujem:
- Sonja... pa ti... ti si, bre... Kakav, bre... Ma...
Kao što rekoh, priča je za sve koji veruju propagandi po kojoj je seksualna manijakalnost isključivo muška odlika. Vremena se menjaju, a i žene s njima.



Izvor: Blic \ Igor Ćuzović