Неуспели покушај хапшења бившег југословенског председника Слободана Милошевића у ноћи између 30. и 31. марта 2001. године на београдском Дедињу извели су припадници Ронилачког тима Јединице за специјалне операције МУП-а Србије, сазнаје „Политика” из српских безбедносних извора. Према овим информацијама, дакле, у двориште виле „Мир” те ноћи нису упали гангстери такозваног земунског клана, већ у цивилна одела обучени командоси, како се тада сматрало, елитне, а касније озлоглашене формације српске тајне полиције.

Иначе, поменута полицијска акција изазвала је велико узбуђење јавности. На изненађење окупљених људи и бројних новинара и сниматеља, планери ове операције упутили су испред капије резиденције ратнике у цивилним оделима, фармеркама, патикама и са црним плетеним капама преко глава. Мало ко је тада знао да је реч о специјалцима под неформалним надимком „фоке”, названим тако по узору на америчке морнаричке командосе.

Специјалци су у први мах покушали да у двориште виле уђу кроз портирницу, а када им то није успело напредовање су наставили прескакањем главне капије, уз употребу такозваних флеш-граната. Међутим, пошто су наишли на „ватрени” отпор Милошевићевих „чувара” (у току им је суђење у Другом општинском суду у Београду) морали су да се повуку, са неколико рањених, односно повређених припадника.

Према незваничним информацијама лакше су рањени Л. Бачић, М. Матијевић и И. Симоновић, а теже водник С. Стошић, који је Ронилачком тиму „придодат” из 63. падобранске бригаде тадашње Војске Југославије.

Тако је окончана можда најконтроверзнија акција „црвених беретки” од формирања ове јединице. Преовладало је мишљење да је реч о аматерски испланираној и брзоплетој операцији. Такође, остало је нејасно како је избор пао баш на Ронилачки тим Јединице за специјалне операције када се има у виду да су њихове активности ипак везане за воду.

Према незваничним сазнањима, припадници Ронилачког тима ЈСО су критичне вечери на задатак кренули из своје базе која се налази у Зимовнику на Сави, у Новом Београду. Иначе, на овој локацији и данас су смештени полицијски специјалци, али у оквиру Жандармерије која је после расформирања Јединице за специјалне операције преузела већину тајних база „црвених беретки”.

Милорад Улемек Легија је, кажу упућени, највише поверења имао управо у Ронилачки тим ЈСО. Остаће забележено да је у својој одбрани на суђењу за убиство премијера Ђинђића, у јуну 2004. године, Легија рекао да су га људи из тадашњег државног врха на једној вечери у Сурчину, у част успешне акције хапшења Милошевића, замолили за „услугу” – да изнесе велику количину „државне” дроге из Србије.

– Трећи пут, дрогу смо пребацили у Румунију. Тамо је била Душанова веза, неки Руси, ја сам рекао да нас он или Чуме чекају. Препливавали смо реку под пуном борбеном и ронилачком опремом, носећи пакете хероина. Чини ми се да је било пребачено између 600 и 800 килограма дроге – испричао је тада Легија.

Међутим, истинитост овог дела Легијине одбране никада није потврђена, напротив, многи су детаље око наводног изношења наркотика из Србије демантовали.

-----------------------------------------------------------

Специјални тимови

Широј јавности практично никада није био познат бројни састав Јединице за специјалне операције. Својевремено је процурело да су „црвене беретке” биле устројене од неколико специјализованих тимова. Поред ронилаца, ту су били и извиђачи, падобранци, антитерористичка група, алпинисти, снајперисти, артиљерија, веза, пратећи вод, санитет и техничка служба. У саставу формације била је ескадрила борбених авиона и хеликоптера, а познато је да су били опремљени најсавременијим пешадијским наоружањем које је познавала светска војна индустрија.

Izvor