Филмаџије из Доње Брезовице

Добрила и Добривоје Пантелић су пољопривредници, са камером у рукама прошли су многа села и снимили више од сто прича о обичајима, свађама због међе, убиствима секиром али и једном гајдашу због кога су се жене тукле




Ко зна по ком брду бисмо тражили Пантелиће да им којим случајем нисмо најавили да долазимо у њихову Доњу Брезовицу, у близини Лознице.

– Свуда идемо пешке и стижемо тамо где ниједна филмска екипа не долази. Помогне нам кад ко и колико може. Табанамо, радимо сами, снимамо једном камером, мада када бисмо имали још једну дигиталну могли бисмо брже да завршимо, ја бих снимао широко, Добрила детаље, или обрнуто, па – за час готово. Радимо углавном документарне филмове и никада не враћамо човека да снимамо поново – каже Добривоје.

Тако је направљена и филмска прича „Боже драги, шта наш Мика ради” о необичном гајдашу који је некада могао да живи од своје музике, кога су жене волеле и тукле се због њега. Добривоје и Добрила Пантелић су Мику представили први пут публици на Међународном фестивалу етнолошког филма у београдском Етнографском музеју пре десетак дана.

– Кренули смо у село недалеко од Пецке, у општини Осечина, кад иде човек низ брдо па уз брдо и свира гајде. Питам да ли могу да га снимим, он пита колико ће то да кошта, а када сам му рекао – ништа, пристаде. Цео радни век је свирао, издржавао породицу и у камеру нам рекао много интересантних сећања – сећа се Добрила.

Ковач постаје фотограф

Овај брачни пар је за протекле две деценије снимио 111 етнолошких и документарних филмова, који трају од пет минута до сат и по. Имају и играни филм назван „Пранђед”. Потпуни су аматери јер о етнологији а и филму нису никада ништа учили. То им не смета да буду одлични хроничари народних обичаја и да претачу необичне приче људи у филмске пројекције које пуне сале широм Србије.

– У дому културе у Завлаци за сваки 22. март на дан када се славе Младенци правили смо премијеру филмова из претходне године. Окупи се по две-три хиљаде људи. Радослав Зеленовић из Кинотеке је једном приметио да се толико људи окупи у београдским биоскопима за недељу дана – поносан је Добривоје Пантелић. – Ако има места за хиљаду гледалаца уђе их два пута више, остали се тискају и гурају. Почиње ли пројекција у седам сати, већ је у четири све пуно.

– Добрила и ја смо деца са села. Она је са Мачковог камена, тамо на крају Рађевине а ја одавде из Доње Брезовице. Радо кажем да од образовања имамо 16 разреда основне школе и ништа више. Дипломирали смо на „катедри за плуг и мотику” и заједно имамо 111 година живота, с тим што сам ја годину дана старији мада се жена, то се зна, пита за све – у једном даху говори Добривоје Пантелић. – Када смо били млади нисмо шетали корзоом, наши изласци биле су славе, преславе, мобе, прела, игранке, па не чуди да то онда и заволиш, јер ти је то живот, низашта друго и не знаш. Са момком и девојком смо се виђали недељом или – кад је црвено слово.

Филмска каријера нашем саговорнику није почела баш славно, још памти колико га је та уметност „болела“.

– Волео сам да сликам од малена и после основне школе нисам отишао даље на школовање јер ме је отац терао да будем ковач. Говорио је да је Рађевина пуна коња и волова па би ту могло добро да се заради. Али мене то није интересовало, као ни занат који је он хтео. Прави сукоб генерација што данас кажу. Били смо сиромашни, ишли смо у надницу. Орали смо отац и ја са кравама а повремено сам брао по шуми гљиве „међедаре” са мајком. Тако смо живели. Већ сам био момчић, 16-17 година, дâ мени мајка паре да купим фармерке, ја одем и купим фотоапарат „смену 8”. На месту садашње нове куће била је штала, а пошто сам предосетио шта ће да се деси, ја сакријем за сваки случај апарат у јасле – смеје се Добривоје својој младалачкој храбрости.

Сретне прво мајку, тражи да јој покаже панталоне нашта јој син каже да је купио фотоапарат. Она зове оца, каже му: „Црни Војиславе овај стварно купио апарат!”.

– Ухвате ме и убију бога у мени, још се сећам како су ме тукли. Две недеље нисам показивао апарат, кад су се мало одљутили изнесем га, сликао сам их наравно, а да није било мене и моје „смене 8” већина житеља Доње Брезовице сада не би имала слике на надгробном споменику – гледа то Добривоје са друге стране објектива. – Само су моја покојна баба Станија и њена генерација хтели да их сликам на почетку, а када на црно-белом филму са 36 снимака добро испадне пет-шест кадрова то буде велики успех.

Позив у Таковску

Почне Добривоје потом да слика, мобе, прела. Прочује се по селима „да онај Пантелић, Војислављев син има фотоапарат” и несуђени ковач постане познат, толико да му раван не би био ни неко ко би сада купио „мига двадесет деветку”. Ма чудо једно! У лозничкој локалној станици „Радио Подриње”, постојала је некада емисија „Трагом ваших писама“, сарађивала Добрила, сарађивао Добривоје – и тако су се упознали.

– Почињу у међувремену наши људи да одлазе у Аустрију и Швајцарску и да доносе камере за снимање и видео-рикордере. Оставе мени да им снимим фамилију и пошаљем касету да се виде на даљину, а ја увек искористим прилику па снимим и за нас понешто. Када смо 1981. године добили син Милана, од свих пара за бабине купили смо камеру и почели да снимамо сеоске славе и тако крене – помиње Добривоје.

– Сликали смо и снимали моја Добрила и ја и били убеђени да смо то радили најбоље на свету. Али, када сад видимо то што смо радили често нас буде срамота. Ми смо истовремено ишли и у „контразум” и „швенк”, то стварно није личило ни на шта, али да нам је онда то неко рекао наљутили бисмо се гарант – признаје Добривоје смејући се.

– Једне недеље пре подне седимо ми испред телевизора, кад млади новинар Живорад Николић обрати се гледаоцима и позове аматере да шаљу своје филмске записе. Пошаљемо ми нешто што смо радили, кажу нам до дођемо у Таковску у Београд да будемо гости. Дођемо, они нас лепо изгрде, онако домаћински, објасне нам да имамо осећај за тему али да се то не снима тако како ми радимо. Оно што треба да буде кадар мора да буде кадар, а оно што је швенк је швенк, леви или десни. Код нас све измешано. Пуно нам је помогао и Миро Качавенда, дописник РТС-а из Лознице, објаснио нам је да током снимања „не гањамо птице” него да снимамо оно што је битно а у монтажи ће онда накнадно бити убачене и птице, ако је потребно. И тако то крене много боље – надопуњују се у причи филмаџије из Доње Брезовице.

Као на Фесту

Кад подвуче црту испод онога што је до сада урадио, а Добривоје то ради са великим задовољством, посебно наглашава да је у програмима РТС-а емитовано око 800 његових кратких прича из Рађевине, Јадра, Азбуковице.

– На фестивалима смо примали углавном прве награде, само једном смо добили другу. Јер награду или добијемо па буде прва или нас не награде. Били смо у Београду, па у Прагу, Монпељеу, у Кучеву смо већ домаћи јер имамо осам статуа „пастира” који се тамо додељују најбољима – истиче необични сниматељ.

– Ми припадамо општини Крупањ и овдашњој општинској власти је изгледа сметало да се на једном месту окупи две хиљаде људи, колико их се нађе у Завлаци. Дође десет телевизијских екипа да забележи, чак и они из Би-Би-Сија, Си-Ен-Ена, силни дописници. Па то је као на Фесту! Али, они нам забране све то и, заправо, нам учине услугу јер смо ми отишли даље − у Лозницу. Ове године смо имали прави мали путујући фестивал у четири дана, у Осечини, у Лозници, у Љубовији је чак и полиција заводила ред као и Малом Зворнику, где смо премијерно показали играни филм „Пранђед”. Свуда два пута више гледалаца него што сала може да прими. И онда ми је најтеже када ме у Лозници питају како су ми помогли из „моје општине“ Крупањ. Шта да кажем када нису – слеже раменима Добривоје Пантелић.

Завирили су у многе куће, снимају обичаје западне Србије и једине су филмаџије аматери, добитници плакете Кинотеке.

– Тражили смо да нам помогну из наше општине Крупањ, 11 пута смо писали захтеве и сваки пут се тај захтев негде изгуби. Али зато нам је стигло да платимо порез од 16.500 динара за коришћење мотива из Рађевине за филмове, иако те филмове ми не продајемо и не наплаћујемо. Да ли то има игде? Али, што је најгоре, стигне нам пре неки дан да платимо толики порез и за прошлу годину. То је жалосно – сматра Добривоје. – Ето рецимо на дан Божића РТС је емитовао наш филмоселу Шљивову, једном од ретких у коме се истински верује у Бога, у коме има 160 кућа а живи се у задругама. Али ни то није било довољно да нас крупањска власт цени и другачије гледа.

Пантелићи су се извештили, сада већ имају и два монтажера којима све напишу, где желе да им спакују који кадар, коју музику да придодају.

Али, ону једну камеру никако да добију, мада им је један чувени режисер обећао пред новинарима да ће за три месеца да им донесе једну своју стару. Олако обећана брзина...

– Сада радимо филм „Међа” јер је то још једно проклетство српског народа а по неким проценама свака друга кућа се суди због међе. Кад се потегне и оружје, онда севне секира, и Србија је на неславном првом месту по томе − уверава Добривоје Пантелић. −У Стразбуру, исто тако тврде, када би наредних пет година сваки дан заседали у суду због нас не би могли да окончају све те спорове. Уз глумце аматере замолили смо и професионалца Небојшу Дугалића да буде у екипи. Захвални смо му бескрајно јер када смо га позвали телефоном и рекли да смо Пантелићи из Рађевине он је рекао да је чуо за нас и питао како може да нам помогне.

– Одмах смо му напоменули да смо аматери, да све радимо без пара нашта је он рекао да новац не треба, да ће доћи на Дрину и јесте – одрадио је свој део посла. Он има монолог, као разговор са самим собом. Дрмала нас је велика трема јер смо први пут радили са правим глумцем и бескрајно смо му захвални. Иако филм говори о секирама и убиствима, прича се ипак завршава срећно јер у селу Лешница код Лознице на путу за Шабац живе четири брата са породицама, славе славу заједно. Наша порука је да ето може и другачије сем да се убијамо секирама – гледају оптимистички кроз камеру Пантелићи.

----------------------------------------------------------------

Покојник би и на свадбу

− Довољно је рећи да снимају Добривоје и Добрила па да сви позвани сељаци дођу, да помогне свако ко може. Када је сниман „Пранђед“ локални каменорезац је чак направио споменик са траженим именом и сликом, приређена је и свадба са 500 гостију, све са послужењем, али је било интересантно да су морали да преговарају са старцем који је глумио покојника. Учинило му се да му је мала улога па је навалио да се појави и на свадби што је по сценарију било немогуће. Хоће, па хоће! Ипак, када је чича видео свој лик на свим билбордима покрај пута у околини Лознице уочи премијере, па почели и новинари да га зову и питају којешта одушевио се и одустао од свадбе. Схватио је да ће се и као покојник прославити − судећи по Добривојевим речима ето није лако ни аматерима у глумачкој подели.

-------------------------------------------------------------------------

Не може прво жена

У филмовима на шпици Добривоје је прво потписивао своју жену па себе, док сељаци који учествују у филму а и гледаоци нису почели да протестују што он глуми неку финоћу. Кажу зна се ко је газда у кући и послу, не може жена да буде прва.

− Претили су да ће да оду кући и ја одустанем од џентлменства. Али, зато наше унуке деветогодишњу Дијану и седмогодишњу Тању увек уписујемо као асистенте јер оне воле да нам помажу и свиђа им се све то што ми радимо. Мислим да ће ови наши филмови постати вреднији за још много година, вероватно када нас не буде − уверен је Пантелић.

Рајна Поповић
објављено: 31.10.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Filmadzije-iz-Donje-Brezovice.sr.html