Драган Манце није био префињени техничар, нити уметник попут Ван Бастена. Ако бих морао с неким да га поредим, онда је то Филипо Инзаги. Често у офсајду, често са дугим голгетерским постовима, али поуздан и ефикасан када је најважније.

Умео је Манце да не постигне гол по два месеца, али када дођу Звезда, Динамо, Хајдук или неки европски тим, знало се ко ће сигурно дати гол. Драган Манце. Најјачи кад је најтеже.

Оно што га је идвајало од осталих саиграча је срчаност и харизма. Тај момак је знао да прослави гол. И ту није било позе, глуме или шминке. Он би, да је могао, сваки пут кад се затресе мрежа, скочио преко ограде, па право међу Гробаре на Југ. Уместо тога, клизао је коленима по трави, са високо уздигнутим рукама.

Ас у узлету и пуној снази, који је тек требао да покаже колико може, трагично је завршио свој живот, журећи на тренинг.

Остала је успомена на силне голове, на редовно оверавање "вечитог ривала", на гол Динаму који је донео титулу, на волеј под пречку Квинс Парк Ренџерсу са 30 метара...

Данас, када већина света и не зна ко игра у њиховим клубовима, када се играчи мењају као на траци, када је битније продати се а не оставити траг у свом клубу, треба се поново сетити овог момка.

Мада, он није никада пао у заборав. И данас, 22 године после његове смрти, чује се са Југа...

"Отиш`о си Драгане,
Остала је туга
увек ће те волети
Гробари са Југа..."

Јер легенда живи.

ZYX_LDK 

PRICA 1 - SEZONA 82/83 - PARTIZAN-SAMPION.... igraj za GROBARE....

A onda kreče priča o DRAGANU.....sezona 82/83...i derbi sa zvezdom ...04/06/1983

BIO je to pravi fudbalski derbi.Stadion u HUMSKOJ 1 pun kao sibica ni igla nije mogla da padne,u Beogradu preko 30 stepeni a na tribinama bar po 10 vise.Spiker na stadionu objavljuje da je Velez dobio Dinamo,ludnica na crno-beloj tribini.....na dva kola pre kraja titula je na dohvat ruke,tako blizi ali DERBI je DERBI....a onda covek-simbol ljubimac juga uzima stvari u svoje noge....U 12 minutu ceo stadion aplaudira DRAGANU MANCEU...Prekazi salje sjajan centrasuta MANCE takvim volejom pogadja precku da sam imao utisak da ista puca na dva dele i poklapa nesrecnog Stojanovica na golu...odavno na vecitom derbiju nije vidjen takav sut,steta nije gol,ali ne zadugo... u 35.minutu vijore se „crno beli „ barjaci...opet ce-sut Prekazija,MANCE opet u precku a VARGA postize prvi gol na usijanom HRAMU....
Za decaka sa 12 godina ima li veceg momenta u zivotu i srece nego vodsta i tituli na dohvat ruke u svojoj prvoj navijackoj sezoni...poluvreme i pocinje urnebes......
Najbolji igrac ovog susreta posle dve precke i sjajne partije upisuje se u strelce u 61.minutu i razbija maler,postizajuci efektan pogodak.....GOL....GOL...GOL......I TRK NA JUG-NA KOLENA SA ISPRUZENIM RUKAMA....igra za nas ,za JUG za GROBARE....
Partizan napada,komsije smanjuju a onda Dimitrijevic uposljava MANCETA -76.minut....gollll....gollll...gollll.....spretni, snazni,raspolozeni MANCE-LJUBIMAC JUGA....sve je gotovo CRNO-BELA ARMIJA navijača,do duboko u noć slavi novu titulu uz svog IDOLA-DRAGANA MANCEA....

prica 2 -NIJE NA PRODAJU - SPALICEMO STADION!!!!

Grobar dobijaju idola za sva vremena i pokoljenja . Za svaki naredni derbi koji je dolazio, enigma gde se ne da naslutiti rezultat, al jedno se sasvim sigurno znalo – Mance ce potopiti cigane. I pred svaki susret Mance je sa sigurnoscu tvrdio: ”Dacu gol.. najmanje!” – i uvek odrzao obecanje dato Grobarima. Koliko su golovi, a posebno ovi najdrazi protiv najomrazenijih, ucinili da Mance postane Grobarska zakletva? Zasigurno da jeste uticalo… medjutim Mance se nije volio samo zbog golova i sigurno ne zbog igre, ili da ne kazem borbenosti na terenu. Za razliku od predhodnih generacija igraca, gde se prilazilo s maximumom“ ozbiljnosti”, golgeteri bile neumorne radilice pred golom, pretrcavali kilometre da bi se osladili jednim pogotkom – Mance je cesto bivao lezeran na terenu, izgledao potpuno nezainteresovan, lenj na trcanju. Ali je uvek bio gladan golova, kako je sam govorio: Zivim za golove! - i iz totalne pasivnosti (kako je delovao) tresao je mreze. Cini se da su mu inspiracije bile maximum onda kad je klub bio na najvecim iskusenjima. Ne samo u tekmama protiv cigana… nego i one ”male”, Mance je pronalazio neki svoj inat da bas u tim utakmicama donosi pobede Grobarima. Tako npr protiv fk pristina - u to vreme pristina je iz druge lige stigla u prvu, nosena euforicnim siptarskim nacionalizmom, na prepunom stadionu sveopste histerije, za sve ekipe i bod je bio nemoguca misija - upravo je Mance doneo pobedu. Partizan kao prva ekipa odlazi sa oba boda, a Manceu se peva: ”Mance, Mance jebo si albance”. I upravo protiv te pristine odigrala se prva tekma posle tragedije.
I pored svega, ljudi iz uprave imaju zamerki na njegov odnos prema klubu, igri, treninzima?? Mance pred istekom ugovora, a niko iz kluba ne dolazi sa ponudom da ugovor i produzi na novih 4 godine. Dolazi do trzavica… Mance u ocaju i ogorcenju prema ljudima iz uprave nagovestava odlazak iz kluba. Javlja se se zagrebacki dinamo kao moguca nova destinacija sa fantasticnom ponudom. Mozda bi se tako nesto i desilo (kao sto su i otisli Stojic, Salja, Dimitrijevic) da na scenu ne nastupaju raspameceni Grobari. Stadion se opseda svakodnevno, pretnje upravi da ce, ukoliko se tako nesto desi i dozvoli, snositi nezapamcene posledice Grobarskog besa. Slepci klupske administracije, konacno dolaze sa novim ugovorom za Mancea, ali i podvucen ucenom: ukoliko se Mance ne promeni, kao i svoj odnos i pristup utakmicama, treninizima, bice najuren iz kluba. I samom Manceu kao da je pao kamen sa srca… i uz izvinjenje navijacima, a ujedno i zahvalonst na podrsci – u novu sezonu ulazi obecanjem: Bicu prvi strelac lige!!!!


prica 3 - Da li je moralo tako-DRAGANE !!!!

Nova sezona,nove pobede,sve do tog kobnog 03.septembra. 1985 godine...dan kada je vreme stalo,u zivotima mnogih koji su ga voleli,ziveli za novi susret sa IDOLOM-nasim Draganom.
Trenutak nepaznje,kada je zurio na trening,odneo je jedan mlad zivot ,naseg Mancea-i ostavio bol koji i danas posle 20-godina traje.... na novosadskom putu prema Beogradu,i danas kada prolazim na mestu gde smo izgubili naseg MANCEA... gasim muziku i odajem postovanje coveku cije ime je zlatnim slovima ispisano u CRNO-BELOm srcu,njemu koji je imao sve: ljubav navijaca,karijeru,slavu,okret,sut,trk,koji je bio susta suprotnost tadasnjim fudbalerima. Ono sto je njega izdvajalo od drugih fudbalera bila je njegova pojava, delovao je kulturnije, oblacio se moderno, nije slusao narodnjake (voleo je Dire Straits i Rod Stewarta) i jednostavno odudarao od slike prosecnog fudbalera. Voleo je zivot i ziveo ga zajedno sa nama punim plucima.... njemu Srpskom Rosiju/nadimak koji je nosio/ciji su mecevi i danas 20 godina kasnije i golovi koje je davao putokaz gde i kako treba da se bori i igra za voljeni klub.
Prvu narednu utakmicu smo trebali da igramo u Niksicu pred TV kamerama vec 5. septembra ali je zbog tragicnog dogadjaja mec odlozen. U nedelju 08.09. u Beograd je dolazila Pristina ciji celnici nisu imali razumevanja za nasu nesrecu i nisu hteli da odloze tekmu. Misli da je to bilo najpotresnije vece navijaca Partizana, minut cutanja je bio propracen sarpatom na Jugu. Pesme koje su bile spevane za tih pet teskih dana, pevane su nonstop.
Skandiranje "igrajte za Dragana" jos je vise onespokojilo igrace koji se nisu najbolje snasli pod velikim psiholoskim pritiskom. Kontre Vokrija i Batrovica i povici Siptara sa severa razgnevili su Jug koji je poceo da ih vredja. U poslednjem minutu Radanovic daje gol, prekriva lice sakama, svi smo euforicni. Kao da je sam Bog pisao scenario, jeziva mesavina razlicitih osecanja preplavila je stadion JNA - tuga, radost, inat, ocaj, totalno ludilo nas vode kod igraca i rukovodstva kluba gde se sa suzama u ocima nastavlja pevanje u slavu pokojnog Dragana Mancea.
I danas mi pred ocima prolaze trenuci koji me vezuju za njega - momenat kada lopta ulazi u gol, onaj kratkotrajan muk stadiona pred eksploziju odusevljenja, njegov trk i klizanje prema vernom jugu. Nisam siguran da sam dozivljavao lepse trenutke.

Slava mu.

ns tim

SEPTEMBAR 85’,

Tek sam napunio 11 godina, drugi dan skole.
Presao sam od uciteljice kod razrednog, iz cetvrtog u peti. 11 pre podne, u kupatilu sam, spremam se za popodnevnu smenu. Zvoni telefon. Mama se javlja. Nakon par minuta ulazim u sobu. Mama sedi na mom krevetu, oci joj pune suza. Gledam u nju, vidim da nesto nije u redu. Okrenuta je ka zidu iznad kreveta, gleda u postere. Ceo zid nase jedine sobe (tada smo, u 30 m2 sestra i ja ziveli sa roditeljima) je crno beli. Poster do postera, slike, zastavice, salovi, a u sredini umesto ikone Mance na kolenima. Mama me pogleda, hoce nesto da mi kaze, ali nema snage. Prekidam muklu tisinu i pitam ko je zvao malopre dok sam bio u kupatilu. Uspela je da se sabere i kaze: “Zvao je tata sa posla… javili su na radiju da je poginuo Dragan Mance”!

Dizem glavu ka zidu. Gledam ga na kolenima, sklapam oci i ponovo ih otvaram, sve mi je zamagljeno, suze liju … Mama me tesi, ali dzabe. Okrenula je skolu i javila razrednom i direktoru da necu doci u skolu. Kada su je pitali koji je razlog mog izostanka, jednostavno je rekla : “Boze ljudi, pa poginuo je Mance!”<br>U cetvrtak sam se od glave do pete obukao u najdraze boje i krenuo u skolu. Plakao sam i dalje. Svi drugari su me tesili. Razredni, inace Hercegovac, navijac Veleza, zagrlio me je i rekao da mogu da idem kuci i da ne dolazim u skolu pre ponedeljka. Ostao sam, jer mi je mnogo lakse bilo u drustvu, nego da po ceo dan sedim sam u sobi pored postera. Na casu geografije, videvsi me uplakanog nastavnica mi je prisla i izjavila saucesce. Usput me je pitala sta mi je bio pokojni Mance. – “ IDOL “ , odgovorio sam iz prve. I dalje ne mogu da verujem da mi je Mance toliko znacio, ali evo i danas, 15 godina kasnije, trebala su mi puna dva sata da napisem ovih nekoliko redova, jer mi suze nisu dozvolile da to ucinim brze.