===============================================================================

Vrata na vagonima se ne zatvaraju...

Jedno od najopasnijih prevoznih sredstava na svetu svakako je voz u Mumbaju. Prema podacima indijske železnice, u poslednjih pet godina u železničkim nesrećama u ovom gradu poginulo je čak 20.000 ljudi.

U ovim „vozovima smrti” život se gubi na razne načine: Ljudi ispadaju iz vagona jer vise sa vrata; udaraju glavama u bandere jer je prostor između njih i pruge premali; udaraju ih vozovi dok prelaze prugu jer nema dovoljno obeleženih prelaza i rampi...

A u samom vozu putovanje je gotovo neizdrživo zbog gužve. Podjednako veliki izazov su ukrcavanje i pokušaj da izađete iz voza, a da pri tom ne budete odžepareni. Gužva je tolika da vrata vagona ne mogu da se zatvore, pa ljudi doslovno vise sa prozora i krova, dok pored njih prolaze telefonski stubovi i bandere na samo nekoliko centimetara...

Krcate skele

Evo još jednog razloga da se specifični saobraćajni sistem Bangladeša, zemlje okružene sa svih strana Indijom, nađe na ovoj listi. Bezmalo hiljadu ljudi svake godine izgubi život u mutnim dubinama reka Bangladeša u pokušaju da skelom pređu s jedne na drugu obalu. To i nije čudno ako se ima u vidu da niko ne vodi računa o bezbednosnim uslovima u kojima ova plovila posluju:

Od njih 20.000 samo 8.000 je registrovano, a tek 20 odsto ispunjava kakve-takve standarde prevoza. Posebno su opasna putovanja na duže relacije, kada plovidba zna da potraje i 30 sati. Nije retkost da na skeli koja je predviđena za 900 putnika bude njih čak 3.000, i to na plovilu bez GPS-a i radara, na jednom od najprometnijih rečnih sistema u svetu. Još ako je u toku sezona monsuna....

Kao u „Ko to tamo peva“

Paradoksalno, ali najopasnija vožnja sveta obavlja se u pristojnim autobusima. Za razliku od većine zemalja u svom okruženju, Avganistan može da se pohvali prilično čistim i funkcionalnim autobusima koji pružaju prijatno putovanje kroz prelepe pejzaže ove pustinjske zemlje. Međutim, naslućujete da ovde postoji jedno veliko „ali”.

Problem nastaje ako se neki od tih autobusa pokvare usred pustinje. Opasnost od kidnapovanja i mučenja ovde je veća nego bilo gde na svetu, a kandidata za kidnapere nikad ne fali. Bilo da su u pitanju ostaci talibana ili prosto lokalna sirotinja, kidnapovanje nekog stranca i zahtevanje otkupa ovde je najlakši način da se zaradi veliki novac. Ako vas put ikad navede u Avganistan, budite zadovoljni dok se truckate. Ako se motor ugasi, crno vam se piše.

Autobus u kanjonu

Peru je prelepa zemlja čije se neverovatne prirodne lepote posebno ističu brojnim kanjonima i klisurama. Nevolja je u tome što s tih litica previše često znaju poleteti autobusi puni ljudi. U Južnoj Americi godišnje pogine 1,2 miliona ljudi u saobraćajnim nesrećama, a udeo Perua tu nije zanemarljiv.

Da putovanje bude još uzbudljivije, putevi uglavnom nisu asfaltirani, nego su prekriveni zemljom i šljunkom i obično imaju samo jednu traku. Loši autobusi voze takvim putevima i pri tom za nekoliko sati promene nadmorsku visinu za stotine metara. Danju je u autobusu vruće i zagušljivo, noću hladno i jezivo.

Jezu pojačava prizor bezdana koji se na svakih nekoliko minuta otkriva kada ga u mrkloj noći osvetli slabašno svetlo farova autobusa. Truckanje do Budve će vam nakon ove pustolovine biti kao vožnja hrvatskim autoputem.

Matatus - zagušljivi autobus

Ekskluzivni doprinos Kenije bogatstvu raznovrsnosti prevoznih sredstava predstavlja Matatus, maleni zagušljivi autobuščić koji saobraća između gradova ove afričke zemlje.

U Matatusu je muzika glasna, vazduh je zagušljiv, a na dozvoljenih 23 putnika dolazi još dvostruko toliko koje su prevoznici nagurali da bi prodali više karata. U ovom autobusu nema gužve – samo preživaljavanja. Da sve bude još bolje, vazduh koji dopire sa ulica Mombase teško je zagađen, a Paf Dedi koji grmi sa zvučnika je tu od male pomoći...

Nesvakidašnji trajket na Amazonu

Amazon je divlja reka preko koje nema mnogo mostova, pa se većina lokalnog prevoza ljudi i robe obavlja trajektima. Rezultat: Na svakom trajketu ima bar duplo više ljudi i tovara nego što je dozvoljeno. Ako ste putovanje jednim od ovih brodova zamislili tako da usput razgledate amazonske prašume, džabe se nadate – palube su pretrpane džakovima luka i paradajza koje seljaci voze na lokalne pijace.

Tamo se ne možete ni obrijati a da vas ne posmatra oko 200 ostalih putnika, a dolazak do slobodnog (i smrdljivog!) toaleta često je borba. Ako uspete i da dograbite neku ležaljku, ubrzo će se oko vas naći još desetak ljudi, pa ćete završiti s licem na nečijem znojavom trbuhu.

Trajekt bez sedišta

Indonezija je država od nekoliko hiljada ostrva, a jedini način da se prevezete je da se ukrcate na neki od trajketa koji ih povezuju. Oni koji su ih dizajnirali imali su na umu samo jednu ideju: Nagurati što više ljudi na što manji prostor.

Vozeći se ovim trajektima imate utisak da je doslovno svaki kvadratni centimetar prostora pokriven delovima tela putnika. Tu nema ni sedišta, a kamoli kreveta; postoje samo daske na koje bi putnici trebalo nekako da se smeste. Ako biste hteli da se malo osamite i uživate u putovanju, izabrali ste pogrešno mesto i pogrešno vreme.

Privatni prevoz...

Ako ste mislili da je vožnja beogradskom linijom 50 mučenje – probajte da uđete u neki od autobusa privatne linije „Blulajn” u gradskom prevozu uzavrelog indijskog Delhija. Da biste stekli utisak o čemu je ovde reč, dovoljan je podatak da su vozila ovog prevoznika odgovorna za smrt 120 ljudi na ulicama indijske prestonice u 2007. godini.

Spori, prljavi, krcati putnicima i vreli, ovi autobusi su se proslavili prekoračenjima brzine, uletanjima među pešake i vožnjom u suprotnom smeru na autoputu...

Čudesni voz

„Kunem se, taj voz je izgledao kao da je star hiljadu godina”, tvrdi u svom putopisu jedan zapadni turista koji je putovao na relaciji Dakar – Bamako. „Izgledao je kao da su ga gurnuli s litice, izlupali, iseckali za otpad, a onda opet skrpili.” Ovi vozovi su toliko prljavi i rasklimatani da zaista ne deluju tako da mogu da izguraju put do kraja.

Za divno čudo, oni u tome obično uspevaju i putnici su prinuđeni da se na uslove priviknu, jer svi su u istom loncu. Putovanje traje 50 sati, temperatura je preko 40 stepeni, a nigde nema mogućnosti za rashlađivanje.

Čak su i toaleti pretrpani vrećama manga koje lokalno stanovništvo švercuje preko granice. Ovde nema privatnosti, nema čistog mesta da prilegnete ili se umijete. Princip je jednostavan: Ili ćete se tome prilagoditi, ili ćete poludeti.

Avion koji nudi let za pamćenje

Uvek na začelju lista koje prave korisnici svetskih avio-kompanija, ovaj avio-prevoznik nudi let za pamćenje.

Sedišta su uflekana, tepisi ofucani, a ceo avion miriše kao svlačionica posle fudbalske utakmice. Najjači utisak tokom letenja „Biman Bangladeš erlajnzom” je dilema da li će avion uopšte stići do odredišta, jer ova firma u svojoj floti ima samo šest-sedam letelica, a pitanje je da li će ih uskoro biti i toliko.

Za letenje ovom kompanijom potrebno je i zrno avanturizma, a jedan putnik sa Zapada ipak tvrdi da je bio iznenađen koliko sve ovde zapravo dobro funkcioniše i koliko je dobro organizovano ako se uzme u obzir kako izgleda.

Milan Vukelić - blic.rs  Foto - AFP, FoNet/AP

Dobar chlanak! Glasao za Mumbaj. Gledao sam emisiju kada se potrpaju na voz, katastrofa.


A 5. Kenija me podseca na vreme kada su Beogradom vozili privatni autobusi.

Ovaj #10 bolje da nosi naziv Let koji verovatno niko nece zapamtiti.

aauuuuu... 

ali meni su ubedljivo najludji Indijski vozovi.  to se nigde vise ne vidja.