Mali doprinos copy-paste kulturi :

Убијен службеник ЦИА „одговоран” за бомбардовање кинеске амбасаде
Вилијам Бенет, који је отпуштен због „грешке у одређивању места кинеске амбасаде у Београду”, настрадао 22. марта у близини своје куће у Вирџинији. – Полиција и ФБИ још истражују мотив убиства
 


Бивши службеник америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) Вилијам Бенет убијен је 22. марта у близини своје куће у Ленсдауну у држави Вирџинији, а његовој супрузи Синтији су у истом нападу нанете тешке повреде. Ова вест, коју су објавили локални медији у околини Вашингтона, не би добила већу пажњу да неки извори из обавештајних служби нису потврдили часопису „Форин полиси” да је 57-годишњи Бенет „био одговоран за грешку због које је 7. маја 1999. бомбардована кинеска амбасада у Београду”.

Овај пензионисани потпуковник америчке војске радио је у то време по уговору за ЦИА и наводно је управо он означио место које треба напасти. Како је 2000. године писао „Њујорк тајмс”, званичници из администрације Била Клинтона, као и војни и обавештајни врх, тврдили су да је кинеска амбасада бомбардована грешком уместо зграде СДПР-а (Савезне дирекције за промет робе посебне намене, државне агенције за продају оружја). За ту грешку кривица је сваљена на Бенета који је отпуштен, мада у то време (2000. године) није било објављено његово име.

„Кад је идентификована локација, званичници ЦИА су о мети разговарали на барем три састанка и нико од њих није довео у питање процес идентификације. Мета је потом предата званичницима Пентагона који су је без размишљања ставили на листу мета за бомбардовање у Београду”, навео је „Њујорк тајмс” и, позивајући се на изјаву тадашњег директора америчке обавештајне агенције Џорџа Тенета објаснио да је „то била прва и последња мета коју је током рата изабрала ЦИА”.

У нападу на амбасаду Народне Републике Кине у Београду убијено је троје кинеских новинара, а рањено је 27 дипломата.

Портпарол ЦИА Пол Џимиљано изјавио је у суботу за „Форин полиси” да не може да потврди да је Вилијам Бенет отпуштен због грешке у одређивању локације СДПР-а. „ЦИА није коментарисала ни каква су му задужења била док је радио по уговору, а службу у Агенцији окончао је 2000. године”, рекао је Џимиљано. Осим једног отпуштања, казне за „грешку” добило је још двадесеторо службеника ЦИА. Џимиљано није хтео да одговори на питање да ли је тим запосленима саветовано да после убиства Бенета буду на опрезу.

О нападу који се догодио 22. марта нема много података, јер Синтија Бенет – која је још у болници са тешким повредама – није способна да да изјаву полицији. И за њу неки извори тврде да је била запослена у ЦИА, а као и супруг била је у војсци и из ње изашла са чином капетана. Тренутно је запослена као директор набавке у канцеларији архитекте на Капитолу, служби која одржава седиште америчке законодавне власти.

Полиција верује да је Синтија Бенет тог јутра (око 5 часова) са супругом била у редовној шетњи крај пута, кад их је тупим предметима напало троје или четворо људи. Искључена је могућност да су их ударила кола, а претпоставља се да је муж одмах умро, док је госпођа Бенет пронађена недалеко од места напада пошто су неки суседи пријавили „сумњиви бели комби без прозора са стране и без рекламних натписа”. Очевици су видели и три особе у тамној одећи, од којих је једна била већа од друге две, саопштила је полиција.

У истрагу се укључио и ФБИ, а за информацију о нападачима понуђена је награда од готово 25.000 долара. Полиција није одмах могла да идентификује жртве, већ је то урађено на основу Бенетових отисака прстију, које је оставио кад се пријавио за дозволу за ношење оружја.

О мотиву ни полиција ни ФБИ не говоре ништа, а случај се за сада води као насумичан напад. Ипак, с обзиром на биографију Вилијама Бенета, тешко је веровати да није убијен због посла којим се бавио.

Да ли је мотив освета за смрт Кинеза које су Американци убили у Београду или је у питању заташкавање истине о том нападу за који Вашингтон и даље тврди да је био „грешка”?


О злочину и некажњенима

Да ли су икада постојали “пресретнути транскрипти разговора пилота НАТО авиона са базом” или је прича о транскриптима само мит који је неки заставник у пензији успео да прода некој НВО за сто евра?
   

Драган Шутановац је објавио сва документа у вези са бомбардовањем зграде РТС-а 23. априла 1999. године, која су невладине организације тражиле од Министарства одбране. На сајту министарства, редом, према бројевима докумената. Жанка Стојановић, мајка погинулог Небојше Стојановића, пак, шокирана је чињеницом да је министар Шутановац објавио документа која му је она лично дала 23. маја ове године. “Од оних 10 страница, које је министар дао на увид јавности, 6 су из документације коју сам му ја предала. Предала сам му та документа са захтевом да се пронађу пресретнути транскрипти за које смо сигурни да постоје. Али, с којим правом је он поставио на сајт документа која сам му ја дала?”, узрујана је госпођа Стојановић.

Наташа Кандић, председница Фонда за хуманитарно право, једне од шест невладиних организација које су потписале захтев Министарству одбране Републике Србије за обелодањивање “пресретнутих транскрипата”, чуди се “како је могуће да су ти папири, које су заправо сакупиле породице страдалих у бомбардовању зграде РТС-а, држани у предмету који је носио ознаку строго поверљиво”? Познаваоци војних прилика у земљи, рекли би јој на то да се у војсци “баш свашта” ставља под ознаку “строго пов.” и да та ознака није никаква гаранција да војни документ крије богзна какву тајну.
У документима која су објављена заиста не постоји никакав доказ да је Министарство одбране знало да ће РТС бити бомбардован. Нити су надлежне службе у архивима Генералштаба и Војске Србије, како је Шутановац последњих дана више пута обавестио јавност, пронашле транскрипте разговора пилота НАТО авиона са базом уочи бомбардовања зграде РТС-а.

Зашто онда Жанка Стојановић као и невладине организације: Фонд за хуманитарно право, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Центар за културну деконтаминацију, Комитет правника за људска права – Јуком, “Жене у црном” и Иницијатива младих за људска права, и даље инсистирају на транскриптима? Да ли су ти транскрипти икад постојали, и да ли их је неко “уклонио” како сумња Наташа Кандић? И да ли би НАТО могао бар да нам каже одакле је кренуо авион који је носио смртоносни товар за раднике у згради Телевизије и да ли је реч о британском херијеру који је полетео из Авијана, како се досад спекулисало, или је то био амерички Б2 који је прелетео Атлантски океан да би бомбардовао РТС?
Тај “транскрипт” нису измислили родитељи погинулих. Речено им је да постоји. Жанка Стојановић, учитељица у пензији, која је свој живот од 23. априла 1999. посветила прикупљању документације о бомбардовању Телевизије не би ли дознала ко је одговоран за смрт њеног сина и његових 15 колега, извлачи из једне од многобројних фасцикли уредно поређаних по годинама и предметима руком исписану изјаву Ненада Николића из “Г 17 истраживачког тима за проневере Милановића” од 14. 5. 2001. који јој је овако написао:

“Авион бомбардер, Сеа Харриер, узлетео из неке од база на Јадрану (Авијано) или са носача авиона у Јадранском мору. По речима дежурног официра у Оперативном центру ВЈ, пилот се три пута јављао контролном пункту НАТО-а, а последњи пут непосредно по обављеном задатку”. Ненад Николић је у просторијама Г 17 + госпођи Жанки Стојановић и Кузману Стоименовском, оцу убијеног Дарка, рекао да је “лично разговарао са официром ВЈ који је био на дежурству дан уочи бомбардовања РТС-а, и да му је овај поверио да је одговарајућа војна служба дешифровала поруке о предстојећем нападу још 22. априла”, пише Зоран Јанић у књизи “Тишина у Абердаревој”, објављеној пре годину и по дана. Николић је тад, у разговору, споменуо и име тог шифранта: заставник Крстевски. У књизи Зорана Јанића даље пише да је Николић у каснијим разговорима “одбио да призна да зна ишта о томе, да се икад срео, икад чуо итд.” Жанка Стојановић ће рећи: “Николић се само изгубио, пробајте ви да га нађете.”

У разговору за НИН, међутим, Ненад Николић каже да му је те информације дао човек који је био шеф смене за електронско пресретање у Батајници, чијег се “имена и презимена он у овом тренутку не сећа, али може до њега да дође” и да је “желео да то каже родитељима својих настрадалих колега јер је по професији продуцент и последњу емисију коју је радио на РТС-у, радио је са њима”. Дакле, у Батајници су “електроничари који су се бавили електронским пресретањем порука, то и сазнали”. Али, Николић не зна “јесу ли они то забележили или нису”. Међутим, постоји и други део приче који се односи на “шифранта Крстевског”, који је био заставник тадашње Војске Југославије. Николић потврђује за НИН да му је заставник Крстевски дан уочи бомбардовања РТС-а, на Космају (где су били стационирани, а не у Подгорици како пише у захтеву Жанке Стојановић министру одбране Шутановцу) рекао: “Ноћас ће бити гађана зграда Телевизије”. Дакле, Крстевски је само имао ту информацију, одакле, Николић не би знао да каже. Николић је јавио својој жени оно што је чуо пошто је његова ташта имала стан преко пута Пете београдске гимназије не би ли се склонила негде. “Могао сам са приватног телефона да зовем своје да се склоне, али нисам могао да зовем Телевизију, не знам да ли ме разумете? Такве ствари ипак иду по службеној дужности”, објашњава Николић, који је тад био у резерви Првог пука везе при Генералштабу. То је, како каже, сазнао 22. априла, у два поподне, дакле, око 12 сати пред напад.

Да ли смо ми, ипак, били у прилици да и технички и технолошки слушамо ту НАТО авијацију? И да ли је авион који је гађао РТС био британски херијер? Мирослав Лазански, војно-политички коментатор “Политике”, рећи ће за НИН да су све те приче како смо ми њих слушали и пресретали – само мит. Заправо, можда смо и могли да чујемо неког пилота у авиону типа Ф 16 или А 10 који лети над територијом Србије и гања тенкове и возове и аутобусе, дакле циљеве у покрету. Онда он зове авакс, спусти се на мању висину, па га можда и пресретнемо. Међутим, у случају РТС-а није реч о овим авионима, али ни о спором британском херијеру о којем се спекулише.

Лазански каже: “По мојим информацијама, гађање зграде РТС-а извршио је амерички невидљиви бомбардер Б2 који је долетео из базе у Мисурију, САД, са задатком да гађа РТС. Па да ли неко очекује да ће пилот авиона Б2 који кошта две и по милијарде долара у таквом суперсофистицираном бомбардеру за време лета од Мисурија до Јадрана да пита авакс да ли се зграда телевизије можда померила или су је преселили из Абердареве на неку другу адресу? Па је старији водник Жика то скинуо, па у истој ноћи доставио Слоби, а Слоба упозорио Милановића, то су будалаштине. Нисмо ми могли да слушамо Б2, та посада нема потребе да се јавља ни бази ни аваксу ни богу оцу, а сваки њихов разговор са било којом врстом команди је тако скремблован и синтетизиран и аутоматски се шифрира и пушта у милионитом делићу секунде и пушта као нека врста нанописка.

Друго, ГПС-ом се све прорачуна и убаци у компјутер ракете, тако да он ни не мора да уђе у тадашњи ваздушни простор Југославије, односно Србије. Он може да гађа телевизију са средине Јадрана. Сетите се како је британска подморница гађала резиденцију Милошевићеву, бившу Титову резиденцију у Ужичкој из вода Крфа, мало јужније од Отранта, испалила из зароњеног стања крстареће ракете и погодила Ужичку. Зашто Б2, дакле? Зато што једини он може да носи ту врсту ракете која би одрезала зграду у Абердаревој, онако хируршки. Британски херијер не може да носи такву врсту ракета, то је спор авион. Оборен је изнад Горажда у рату 1994-1995. и никад се више није ни појављивао у унутрашњости.”
Тај исти амерички Б2, наиме, кренуо је 12. априла преко Атлантика да гађа РТС и зграду “Ушће” и онда је заустављен и враћен са пола Атлантика зато што је у Вашингтон стигла информација да су неки западни новинари још увек били у згради РТС-а. Весли Кларк је инсистирао и након тога да се гађа РТС, па су од 18. априла западни новинари добили упозорење да не улазе у зграду РТС-а.

Дакле, неколико дана пре бомбардовања зграде РТС-а сви новинари су знали и о томе данас постоји низ сведочења. Весли Кларк је једном рекао да је он лично звао репортера ЦНН-а и постарао се да “вест о бомбардовању процури”. Будући да су Брент Садлер и Алесио Винчи били једини новинари ЦНН-а који су извештавали из Београда, изгледа да је вест од њих и процурела. Лазански, пак, мисли да је НАТО могао и званично да упозори да ће да гађа ТВ: “Да су бар један дан унапред рекли гађаћемо, људи би имали шансу да бирају између живота и посла, свако нормалан би изабрао живот. Кад је НАТО видео да губи медијски рат, кад су Yејми Шеј и екипа у Бриселу проценили да им људи на мостовима, Тим Маршал са извештајима из Београда који се баш и нису свидели овима у команди НАТО-а, па и расположење људи по Београду с пуним баштама никако не иду наруку, намерили су да онемогуће да слике западних дописника долазе на западне медије. НАТО је зато свесно ишао да гађа просторију из које су сви западни новинари извештавали.”

Но, општа су већ места, много пута написана, досад, да су телевизије (Кошава и Пинк и СОС канал) и радио-станице које су у то време биле смештене у згради ЦК (Ушће) биле на време обавештене и да су сви дан раније евакуисали људство и технику. Слично је било и у случају РТВ Нови Сад, која је гађана два пута, али су запослени са војвођанске Телевизије на време били измештени заједно са техником.

Да се и не подсећамо зграде владе у Немањиној из које су била исељена сва министарства. На време. Жанка Стојановић се присећа Александра Вучића који јој је у њеном стану на Миљаковцу, својевремено говорио: “Како то да Митровићу шраф један није фалио? Тако што је све иселио јер је знао да ће бити гађан.” А о Вучићу, тадашњем министру информисања, остала је прича како је те ноћи 23. априла, требало да буде гост Ларију Кингу на ЦНН-у, заправо, требало је да се појави у студију РТС-а у 2.30, ујутро, али будући да их је више пута одбијао, није уопште ни имао намеру да оде. Wегова мајка Ангелина, уредник на РТС-у, је, како се причало, те ноћи игром случаја остала жива. Он је, забележили су неки новинари, тог јутра, после бомбардовања, јако узбуђен причао да није знао да ће телевизија бити гађана али да “зна ко јесте знао”. Вучић је, по речима Радета Радовановића, извештача Радија Слободна Европа, рекао да су за бомбардовање РТС-а знали Драгољуб Милановић, његов заменик Јован Ристић, уредник информативног програма Милорад Комраков, и његов заменик Душан Војводић, као и секретар РТС-а Душан Јаковљевић.

Занимљиво је, овде, споменути и интервју пуковника Момира Стојановића, шефа службе Војне безбедности, Недељном телеграфу, од 31. децембра 2003, у којем на питање новинара: да ли је за Службу НАТО бомбардовање наше земље било изненађење, пуковник Стојановић одговара: “Ни случајно. Знали смо када ће бомбардовање почети, како ће се одвијати, које ће циљеве НАТО гађати. О свему томе смо на време информисали војно и државно руководство земље.”
Међутим, оставимо, начас, по страни потребу и напоре Жанке Стојановић и свих осталих родитеља настрадалих радника РТС-а да коначно сазнају како је дошло до страдања њихове деце. И да нађу неки писани доказ који ће потврдити да је Милан Милутиновић знао и да је обавестио Драгољуба Милановића, који је пак, обавестио Комракова, Ленардову, Ристића, Војводића (иначе оца Наталије Синановић, запослене у РТС-у, која је те ноћи, по сведочењу својих колега, била у деску и коју је Душан Војводић на време послао кући, одмах пошто су се зачуле сирене). Шта остаје?

Ваљда је у време напукле владе, и расправа на тему улазак у НАТО, да или не, присећање на бомбардовање РТС-а, згодно свима. У предизборној кампањи, а ваља је почети на време, увек је згодно. И поред свих сумњичења невладиног сектора предвођеног Наташом Кандић, немогуће је помислити да би министар одбране Драган Шутановац из било ког разлога прикрио нешто што би био пар екселанс доказ против некадашње “црвено-црне” коалиције, коју невладин сектор проглашава главним и углавном јединим кривцем за жртве бомбардовања НАТО-а.

Соња Бисерко ће за НИН рећи да “држава у овом тренутку отварање приче о бомбардовању РТС-а користи за своју пропаганду против чланства у НАТО-у. И не осврће се на чињеницу да је НАТО бомбардовање РТС-а био злочин који је осудио “Амнести интернешенел”, и злочин који је као и свих 78 дана бомбардовања тадашње Југославије био флагрантно кршење Женевске конвенције. На питање шта каже на коментаре да је у најмању руку лицемерно да се невладине организације које су подржавале НАТО у бомбардовању Југославије, данас залажу за расветљавање догађаја у вези са РТС-ом, Соња Бисерко ће рећи: “То је подметачина. Слободан Милошевић је искључиви кривац за НАТО интервенцију. Жртвовао је своју земљу и свој народ. НАТО је обавестио унапред сваки пут о циљевима који ће бити бомбардовани. Не видим какве везе са тим данас имају невладине организације?”


Зора Латиновић


 edited by alexander cockburn and jeffrey st. clair


October 22, 1999
Genocide in Kosovo?

So, is there serious evidence of a Serbian campaign of genocide in Kosovo? It's an important issue, since the NATO powers, fortified by a chorus from the liberal intelligentsia, flourished the charge of genocide as justification for bombing that destroyed much of Serbia's economy and killed around 2,000 civilians, with elevated death levels predicted for years to come.

Whatever horrors they may have been planning, the Serbs were not engaged in genocidal activities in Kosovo before the bombing began. They were fighting a separatist movement, led by the KLA, and behaving with the brutality typical of security forces, though to a degree infinitely more restrained than those backed by the United States in Central America. One common estimate of the number of Kosovar Albanians killed in the year before the bombing is 2,500. With NATO's bombing came the flights and expulsions and charges that the Serbs were accelerating a genocidal plan; on some accounts, as many as 100,000 were already dead. An alternative assessment was that NATO's bombing was largely to blame for the expulsions and killings.

After the war was over, on June 25, Bill Clinton told a White House press conference that on Slobodan Milosevic's orders "tens of thousands of people" had been killed in Kosovo. A week before, from the British Foreign Office came the statement from Geoff Hoon that "according to the reports we had gathered, mostly from the refugees, it appeared that around 10,000 people [that is, Kosovar Albanians] had been killed in more than 100 massacres." Of course, the US and British governments had an obvious motive in painting as horrifying a picture as possible of what the Serbs had been up to, since the bombing had come under increasingly fierce attack, with rifts in the NATO alliance.

The NATO powers had plenty of reasons to rush charges of genocide into the headlines. For one thing, it was becoming embarrassingly clear that the bombing had inflicted no significant damage on the Serbian Army. All the more reason, therefore, to propose that the Serbs were collectively guilty of genocide and thus deserved everything they got.

Throughout the end of June and July there were plenty of press accounts running along lines similar to a July 4 dispatch in the New York Times from John Kifner with this sentence in its lead paragraph: "The bodies keep turning up, day after day, and are expected now to number 10,000 or more." On August 2 Bernard Kouchner, the UN's chief administrator in Kosovo, said that 11,000 bodies had already been discovered in mass graves in the province.

According to a useful and interesting analysis put out on October 17 by Stratfor.com (an independent operation based in Austin, Texas, that offers intelligence briefings gratis on the Internet), Kouchner cited the International Criminal Tribunal for the former Republic of Yugoslavia as his authority, but the tribunal has said it hadn't provided any such information. Nonetheless, the 10,000 figure became the baseline, with some estimates soaring far higher. Teams of forensic investigators from fifteen nations, including a detachment from the FBI, have been at work since June. To date they've examined about 150 of 400 sites of alleged mass murder.

There's still immense uncertainty, but at this point it's plain there are not enough bodies to warrant the claim that the Serbs had a program of extermination. The FBI team has made two trips to Kosovo and investigated thirty sites, containing nearly 200 bodies. In early October, the Spanish newspaper El País reported what the Spanish forensic team had found in its appointed zone in northern Kosovo. "The UN figures," said Perez Pujol, director of the Instituto Anatómico Forense de Cartagena, "began with 44,000 dead, dropped to 22,000 and now stand at 11,000." He and his fellows were prepared to perform at least 2,000 autopsies in their zone. To date they've found 187 corpses.

A colleague of Pujol, Juan Lopez Palafox, told El País, "In the former Yugoslavia there have been horrible crimes, but they stemmed from the war. In Rwanda we saw 450 bodies of women and children in church, all with their heads split open." Palafox said he had the impression that the Serbs had given families the option of leaving. If they refused, or came back, they were killed. Like any murder of civilians, these were war crimes, just as any mass grave, whatever the number of bodies, indicates a massacre. But genocide?

One persistent story held that 700 Kosovars had been dumped in the Trepca lead and zinc mines. On October 12 Kelly Moore, a spokeswoman for the international tribunal, announced that the investigators had "found absolutely nothing." The Stratfor analysis cites another claim of a mass grave containing 350 bodies in Ljubenic that turned out to hold seven. In Pusto Selo, villagers said 106 had been killed by the Serbs, and NATO rushed out satellite photos of "mass graves." Nothing to buttress that charge has yet been found. Another eighty-two were allegedly killed in Kraljan. No bodies have as yet been turned up.

There's an estimate that of the people living in Kosovo before the war, 17,000 are unaccounted for. But as Stratfor's analyst points out, it's unclear how this figure popped up. There's been no census in Kosovo since the war ended, and no one knows how many Kosovars are still in exile or in Serbian prisons. Roy Gutman of Newsday conjectures that 20,000 were killed and believes there was a Serbian program of genocide. He offers no hard evidence to back up this claim, and one has to note that Gutman has co-edited a book, Crimes of War: What the Public Should Know, with David Rieff, a man fanatically parti pris on the question of Serbian monstrosity.

Although surely by now investigators would have been pointed to all probable sites, it's conceivable that thousands of Kosovar corpses await discovery. But as matters stand, the number of bodies turned up by the tribunal's teams is in the hundreds, not thousands, which tends to confirm the view of those who hold that NATO bombing provoked a wave of Serbian killings and expulsions, but that there was and is no hard evidence of a genocidal program. Count another victory for the Big Lie. CP