ma kakva proslava dana rada!
stoku u amove i na posao!

treba unistiti i samu pomisao na komunizam i anarhiju koju donosi!

Cuj ovog...  Da dokazem da su tada delovali komuniti i anarhist...

Nema problema,sve to sto je u Wikipediji napisano stoji,ali nije potpuno obradjeno.To mozes da se raspitas kod svakog politikoga i istoricara oko toga ko je organizovao pobunu.Predlazem ti malo vise da se udubis i nadjes nesto opsirnije o tome.

Zar si toliko naivan da mislis da su kapitalisti digli pobunu protiv kapitalista??? 

I ne moram nista da dokazujem,ucio sam to u skoli.Samo je problem sto to ne uce ove mlade generacije nego im daju stura saopstenja.Eto kod nas jedva i da se danas proslvlja 1.Maj...

Toliko o radnicima u Srbiji!

J.bala vas kraljevina!-(grafit na Banovom Brdu). 

kakav retard je ovaj chelik!
pravi skojevski isprani mozak!
dzabe se trudis, ljudi imaju vise mozga od tebe i znaju da je to zlo koje je srbiju upropastilo!

nikad vise! ako treba i krv proliti!

Ja ne znam zasto se ti trudis da me iznerviras?!  Kako se pojavim od parola,pa do postova kod tebe je sve mrznja...

A ovi moderatori,ne reaguju....

Alo moderatori,jel spavate? 

Dan rada se slavi u USA... ti mislis da su Amerikanci stoka... 

U USA 1.Maj ne slavi vladajuca nimenklatura i kapitalisti vec radnici.A to je bitna razlika.To je bilo i prvog dana u Cikagu,tako je i sada.

Znaci.. u Srbiji radnici ne slave praznik... 

Pa slave neki kvazi sindikati sa plavim zastavama,koji traze da se formira vlada,a ne da se obezbede bolji uslovi rada...

To se ne zove sindikat, nego udruzenje aktuelnih predstavnika parlamentarnih stranaka i njihovih interesa uoblicenih u propagiranim idejama... 

ma znam anea, dan rada se slavi kao i svi ostali dani! i nema veze sa komunizmom! on se na zapadu koristi i da se sam rad promovise kao nesto pozitivno i na taj nacin on je podjedanko interesantan i radnicima i vlasnicima kapitala.

moje "stoka" se odnosi na one neradnike koji ne vade iz usta komunizam i kapitaliste, a pri tom ne znaju ni sta je kapitalizam i kako funkcionise!

daleko od toga da radnike nazivam stokom, vec ove kvazi intelektualce, odnosno parazite koji se kriju iza komunisticke ideologije!

30. april 2007.
Nikola Samardžić: Prvi maj pripada svima

Neformalni politički pakt tranzicionih gubitnika i krupnog monopolističkog kapitala sumnjivog porekla karakterističan je za usporene ili neuspešne tranzicije. I samo je naizgled paradoksalan. Dualizam pauperizovanog društva i novobogataške oligarhije privremeno je narušen smenama na političkom vrhu i početkom reformi. Tranzicija je, između ostalog, trebalo da obezbedi društvenu ravnotežu oporavkom srednjeg sloja i potiskivanjem države iz privredne i imovinske strukture. U međuvremenu je, obnovom autoritarne politike, pitanje rada, naročito u javnom diskursu, ponovo prepušteno političkom populizmu. Izborna kampanja bila je prožeta etatističkom demagogijom i osporavanjem evropskih i severnoatlantskih integracija. Podzemnom simbolikom narodnog kazana i otpora globalizmu. Ishod je u dvotrećinskoj antiliberalnoj većini u parlamentu i gubitku jasne ekonomske perspektive, ali i otkriću da je u ustanovljenoj konjunkturi moguće zaraditi prvu milijardu.

Danas je 1. maj u Srbiji praznik pre svega onih na koje je prevaljen najveći teret reformi. Dotle da obesmišljava pomisao na izgledno unapređenje osnovnih životnih uslova, i osećanja optimizma samog po sebi. Tim pre društvenoj zajednici izmiče opravdanje da sebe smatra u svemu izuzetnim primerom. Naročito u okolnostima u kojima je politička i ekonomska podloga prve milijarde utkana u tekuću stvarnost društvene osnovice. Pri tom pojava prvog milijardera, sama po sebi, ne bi bila sporna u kontekstu koji bi podrazumevao istovetnu dinamiku uspona srednjeg sloja, i opipljiviju pesrektivu onih koji se smatraju tranzicionim gubitnicima. Unutrašnja ravnoteža potrebna je čitavoj socijalnoj piramidi. Ta ravnoteža narušena je usporavanjem i osporavanjem reformi, usporavanjem privrednog rasta, investicija i privatizacije, i tajkunizacijom. Otud i opšti nedostatak optimizma, koji, u tranziciji, ne zavisi samo od materijalnog statusa i izgleda za budućnost: kod najsiromašnijih koji smatraju da reforme ne važe jednako za sve, u srednjem sloju koji oseća da su narušene sve građanske, profesionalne i kulturne vrednosti, ali i na samom socijalnom vrhu koji strahuje od političkih promena do kojih dolazi nakon svakih izbora.

Potreba da se 1. maja pominje budućnost najbogatijih samo je naizgled problematična. Poput političara s vizijom i povratka na put integracija i stranih ulaganja, Srbiji su potrebni domaći bogataši kao stvaraoci kapitala i pokretači razvoja. Evropska modernost potekla je iz otvorenog duha mecena i kalvinističke preduzimljivosti. Potreba ovdašnjih tajkuna da netransparentnim finansiranjem političkih stranaka, naročito antiliberalnih, i pritiscima na medije obezbede svoju budućnost, ukazuje na istovetne strepnje od neizvesnosti koje prožimaju društvo u celini, bez obzira na materijalno stanje. Zvanična Srbija ne priznaje da suočavanje s prošlošću totalitarizma i kolektivizma podrazumeva denacionalizaciju i restituciju. Procese koji, i kad su samo donekle moralno opravdani, u celini snažno podupiru sisteme imovinske i pravne sigurnosti, i, sužavanjem obima državne imovine i dometa njenog intervencionizma, otvaraju ekonomske perspektive.

Za pretpostaviti je i to da najveća i najmoćnija srpska kompanija podrškom izolacionizmu, koji bi trebalo da unedogled održi monopole na kontrolisanom tržištu u zatvorenom, teško pokretnom društvu, dugoročno ugrožava sopstvene poslovne i lične interese. Zaustavljanje privrednog rasta sputava kupovnu, kreditnu i investicionu sposobnost unutrašnjeg tržišta, podstičući socijalni radikalizam koji teži da ponovo izazove stanje lične, imovinske i poslovne nesigurnosti. Ne postoji alternativa izglednom i održivom razvoju koji podrazumeva unutrašnje imovinske, pravne i političke reforme, regionalnu saradnju, u kojoj je Srbija suočena sa susedima prema kojima obnavlja svoje najniže strasti i osećanja, i ervopske integracije koje nomenklatura smišljeno odbacuje dok gangrena kosovskog i ruskog mita ponovo napada društvenu strukturu uključujući ostatke njenog optimizma.

Srbiji je u tranziciji dobila i svoju čeličnu lejdi, za kojom možda postoji stvarna potreba, ali ovoga puta toj strogoj, autoritarnoj estetici nedostaju tačerovske vrednosti i uverenja. Nedovoljno uviđajući prednost integracija kao okvira dugoročne pravne sigurnosti i zdrave konkurencije, najveća srpska kompanija traga za političkim i socijalnim partnerstvom na pogrešnom mestu. U politici koja će vremenom usporavati njeno poslovanje i primoravati je da kapital ulaže izvan Srbije. U medijima poteklim iz potreba organizovanog kriminala čiji je plen, u jednom trenutku, postao sam vlasnik kompanije. U antievropskoj politici, uprkos očiglednoj prednosti evropskih sistema u koje sama kompanija ulaže viškove, čuvajući ih upravo za neizvesnu budućnost. Pogrešno je i uverenje, koje dele tranzicioni gubitnici i tranzicioni profiteri, da vreme sobom ne donosi značajne promene. Povratak politici koja je duboko raslojila Srbiju jednako podriva budućnost onih koji osećaju da su je nepovratno izgubili, i onih koji veruju da je mogu osigurati privremenom povratku, kojim nomenklatura preti, u već isteklo razdoblje ekonomske nestabilnosti i recesije, u kojima se odirala prvobitna akumulacija. Ako je i đavo potkupljiv, njegove sposobnosti, koje su nesumnjive, donose izglede jedino njemu samom.